Кад човек изненада нестане

Зрењанин – Кад радим овде ја сам сентименталан и помало тужан, али призори око мене изазивају страсне емоције, каже Данијел Сејболд, уметнички фотограф који повремено свраћа у родни крај својих предака где му се умножава инспирација и где му навиру идеје из упоређивања места у којима је живео. Недавни боравак у Зрењанину и Србији посветио је специфичном стваралаштву –сликању последица једног времена.

Данијел потиче из зрењанинске породице Михајловић, Србин по оцу и мајци. Њих двоје су пре његовог рођења отишли у Немачку као гастарбајтери. У сличним околностима, трагајући „трбухом за крухом” он се нашао у Детроиту – САД, а одраније га је привлачила фотографија. Завршио је уметничку академију и потпуно се посветио тој раној љубави. У бављењу уметничком фотографијом постигао је значајне успехе, приредио низ изложби добро прихваћених од публике и критике. Сликање специфичне архитектуре на начин да те фотографије шаљу важне поруке спојило га је с његовим детињством проведеним у Зрењанину. Мада је рођен у Немачкој, прве године живота провео је са бабом и дедом у Зрењанину, а касније их је посећивао када год му је то време дозвољавало.

–Детињство човек стално носи у себи и увек му се враћа када за то постоји могућност. Када сам се посветио фотографији, долазећи у град на Бегеју, препознавао сам нека места из детињства на којима као да је време стало, прича Данијел.

Он се и у Детроиту бавио напуштеним местима, а за исти приступ се определио пошто је дошао у Зрењанин и видео последице кризе: транзиције, односно приватизације и рецесије. Фабрике су стале, радници су почињали штрајкове, одлазили привремено, а нису се враћали никад. Иза себе су остављали неопране шољице од кафе, пепељаре са опушцима, слике на зидовима и друга обележја која данас више нису актуелна. Данијел каже да су те теме у свету већ формирале правац у уметности, јер са таквим појавама одавно имају искуства.

– Није никакво правдање економског слома који се види у Зрењанину и који је у Србији ваљда најбољи пример, све се то догађа и у развијеном свету. У Детроиту у коме живим, има око сто квадратних километара напуштеног простора. Мисли се на зграде, фабричке хале, остављене јавне установе. Све је ту, а човек је отишао тражећи неки нови простор за живот и рад, каже уметник наглашавајући и понављајући невероватну цифру „стотину квадратних километара” и сугерише:

 – Замислите колика би то грађевина била да се све стави под један кров!

Попут некадашњих фотографа које са тешком опремом налазимо још у уџбеницима фотографије Данијел лута по свету и трага за обележјима једног времена, а данас се фотографише и разним дигиталним справама које се могу сакрити у шаку.

–У принципу битна разлика између дигиталних апарата и аналогних, односно класичних камера јесте у томе што колико год да имам пара не могу купити нигде на свету тај квалитет који ми може пружити обичан аналогни апарат. Тренутно најбољи дигитални апарат који се може наћи на светском тржишту може да пружи 60 мегапиксела, а са мојим апаратом када скенирам фотографију добијем око 198 мегапиксела. Он ради на истом технолошком принципу као онај од пре сто година, али су слике квалитетне. Ја имам 60 таквих, такозваних, репро камера, објашњава наш земљак, мајстор фотографије, који је на венчању узео женино презиме јер се Михајловић тешко изговара.

Враћајући се на импресије са специфичног фото-путешествија по Србији он препричава како је у Пријепољу 3500 радника из текстилне индустрије за један дан, за један час, као на звиждук пиштаљке отпуштено с посла, а хале од тада зврје празне.

– Ја затичем да унутрашњост хале до данас, после више од деценије сведочи о једном времену које нажалост још увек траје. На фотографији изгледа као да су радници с ње малопре изненада нестали. Такви призори су, вели Данијел, чести и у Детроиту. Напуштени квартови у некада најразвијенијем америчком граду. Он је први добио асфалтирану улицу и јавну расвету. Зрењанин је био међу најразвијенијим југословенским градовима. У оба града имало је шта да се заустави и да више никада не крене. Зато сада штрче у рецесији, а примећује их уметничко око.