Мали портрет човечанства

Солун - Грчка политичка драма има нове обрте – Солунски фестивал се мирно приводи крају, а публика и даље са пуно ентузијазма после сваке филмске пројекције убацује у кутије своје оцене. „Глас народа” се на овом фестивалу поштује и уважава и свакодневно објављује у фестивалском билтену, а награда публике традиционално се додељује када и награде званичног жирија.

 Међу филмовима из главног такмичарског програма са највећим оценама гледалаца је и израелски дебитантски филм „Поплава” Гаја Натива, изоштрена породична драма без трунке извештачености, прича о 13-годишњем дечаку Јон и његовим родитељима чији свет пуца по шавовима оног тренутка када се из затворене установе кући враћа његов старији аутистични брат. Натив свој филм води са благошћу, али и проницљиво, отварајући простор изнијансираној и изненађујуће зрелој глуми Јова Ротмана у улози дечака Јона.

 На допадање публике наишао је и француско-украјниски филм „Земља заборава” дебитанткиње Мишел Боганим, јер је реч о потресној антропоцентричној драми која осветљава чернобиљску нуклеарну катастрофу и призива сећања на 26. април 1986. године. Кроз причу о Ањи, која на дан свог венчања у Припјату, још пре прве брачне ноћи, губи свог мужа, кроз њен повратак у град духова после десет година, Боганимова истиче трагичну животну иронију, нудећи и низ хуманих и дирљивих тренутака, попут кадра у којем се на улазним вратима старе, напуштене куће види пожутела порука: „Драги странче, користите шта год желите, али молимо вас да не уништите наш дом, јер ћемо се ми вратити”.

 У самој фестивалској завршници виђен је и врло добар канадски филм „Продавац” Себастијана Пилота (опет квебешка школа даје резултате), о 67-годишњем удовцу Марселу који води миран живот чији се садржај врти око посла продавца аутомобила и топлог односа са ћерком и унуком. Затварање локалне фабрике оставило је на стотине становника мале заједнице без посла,према чему се Марсел односи као спољни посматрач, све до тренутка када доживљава личну трагедију, после чега његово постојање има смисла само у нераскидивој повезаности са отпуштеним радницима, његовим дојучерашњим главним купцима. Пилот, иако дебитант, редитељски сигурно, уз употребу најједноставнијих средстава гради импресиван филм, успостављајући правилан ритам с којим постепено диже истинске емоције.

 И колумбијски филм „Порфирио” Алехандра Лондреса привукао је пажњу и критичара и публике, јер је реч о суптилном хибриду документарног филма и фикције. Главни јунак филма је Порфирио Рамирез Алдена, који је после повреде од залуталог метка који је случајно испалио један полицајац остао трајно парализован. Пошто је више од десет година безуспешно чекао на новчану надокнаду, преживљавајући како је знао и умео, суочавајући се са свакодневним тешкоћама, Порфиро је једног дана покушао да отме авион како би на свој случај скренуо пажњу. Сваку животну непријатност Порфирио дочекује достојанствено и са хумором, а пратећи његову свакодневицу редитељ Ландес гради готово сликарски портрет величанствености човека.

-----------------------------------------------------------

Распродате пројекције филма „Панк није мртав”

 У угледном програму „Балкански преглед” који традиционално има највећи број гледалаца, са успехом је приказан филм „Непријатељ” Дејана Зечевића (оцена гледалаца већа од четири), а карте за пројекције филма „Панк није мртав” Владимира Блажевског данима су унапред распродате.

 После прве пројекције филма у препуној дворани, Блажевски (на фотографији заједно са селектором Димитрисом Керкиносом) имао је дуг и занимљив разговор са публиком која га је срдачно и дочекала и испратила.