Подстанари без заштите

Не студира, са средњом стручном спремом ради код приватника за плату до 400 евра, живи у браку и има дете, станује изван центра и кирију плаћа 200 евра. О његовим правима мало ко брине. Бар једном је доживео да му „дивља” агенција за издавање станова узме новац и нестане или да га газда избаци на улицу не поштујући отказни рок.

То је профил просечног београдског подстанара. У главном граду их је око 150.000, у Србији двоструко више.

Агенције их варају, газде их малтретирају, а држава се није потрудила да их заштити. Три закона регулишу њихов положај и ниједан није од велике помоћи. И последње предложене измене регулативе – Закона о пребивалишту и боравишту грађана – само су, под претњом казнама, повећале њихове обавезе према држави и изложиле их самовољи станодаваца. За узврат им ништа није понуђено. И даље имају рок од осам дана да пријаве промену адресе. Ако то не учине, могли би да плате глобу од 30.000 до 150.000 динара.

Како то да ураде када станодавцу над главом не виси никаква казна ако не жели да их пријави, а само пет одсто њих спремно је да закључи уговор о закупу стана и парафира га у суду. Чак и када су газде вољне да поштују своје дужности, оне то и наплате – повећањем кирије за 20 одсто, што је висина пореза на приход. Тај намет је станодавцима и најчешћи разлог да не закључују уговоре о закупу, а подстанари, руку на срце, на томе обично не инсистирају. Јер осим што би им то из џепа избило више новца за кирију, најчешће немају ни снаге да, после дуге и исцрпљујуће потраге за пристојним кровом над главом, са газдом утаначе све појединости у обострану корист.

Док траже дом, прва препрека су им несавесне агенције за изнајмљивање станова. Само у Београду je близу 300 „дивљих” агенција.

Послују тако што услуге наплаћују по принципу чланарине, око 3.000 динара, не закључују уговоре о посредовању или их склопе, али се не обавежу да нађу стан. Не презају ни од чега да лако дођу до зараде – на пример, преваранти изнајме стан за показивање и за мање новца понуде муштерији тражећи да унапред плати кирију за три месеца. Новац узму и изгубе се без трага и гласа. Насамарени подстанари могу само да унајме адвоката и непостојеће агенције гоне по приватној тужби. Уколико им преостане воље и новца. Закон о посредовању у промету непокретностима могао би да уведе ред али се на њега чека дуже од десет година.

Ако успеју да нађу стан без влаге, осветљен, окречен, не скупљи него што могу да приуште, у силној срећи закупци забораве да прецизирају отказни рок са газдом. Па онда чупају косу када им он усред зиме саопшти да испразне стан у року од месец дана. Иако га закон обавезује на отказни рок од 90 до 120 дана власник не мари много, јер је и ту заштићен – казне нема.

Шта онда преостаје подстанарима? Ништа друго него да се и даље сами пробијају кроз шуму непрецизних и недоречених законских прописа тражећи зрно правде у мору права.