Podstanari bez zaštite

Ne studira, sa srednjom stručnom spremom radi kod privatnika za platu do 400 evra, živi u braku i ima dete, stanuje izvan centra i kiriju plaća 200 evra. O njegovim pravima malo ko brine. Bar jednom je doživeo da mu „divlja” agencija za izdavanje stanova uzme novac i nestane ili da ga gazda izbaci na ulicu ne poštujući otkazni rok.

To je profil prosečnog beogradskog podstanara. U glavnom gradu ih je oko 150.000, u Srbiji dvostruko više.

Agencije ih varaju, gazde ih maltretiraju, a država se nije potrudila da ih zaštiti. Tri zakona regulišu njihov položaj i nijedan nije od velike pomoći. I poslednje predložene izmene regulative – Zakona o prebivalištu i boravištu građana – samo su, pod pretnjom kaznama, povećale njihove obaveze prema državi i izložile ih samovolji stanodavaca. Za uzvrat im ništa nije ponuđeno. I dalje imaju rok od osam dana da prijave promenu adrese. Ako to ne učine, mogli bi da plate globu od 30.000 do 150.000 dinara.

Kako to da urade kada stanodavcu nad glavom ne visi nikakva kazna ako ne želi da ih prijavi, a samo pet odsto njih spremno je da zaključi ugovor o zakupu stana i parafira ga u sudu. Čak i kada su gazde voljne da poštuju svoje dužnosti, one to i naplate – povećanjem kirije za 20 odsto, što je visina poreza na prihod. Taj namet je stanodavcima i najčešći razlog da ne zaključuju ugovore o zakupu, a podstanari, ruku na srce, na tome obično ne insistiraju. Jer osim što bi im to iz džepa izbilo više novca za kiriju, najčešće nemaju ni snage da, posle duge i iscrpljujuće potrage za pristojnim krovom nad glavom, sa gazdom utanače sve pojedinosti u obostranu korist.

Dok traže dom, prva prepreka su im nesavesne agencije za iznajmljivanje stanova. Samo u Beogradu je blizu 300 „divljih” agencija.

Posluju tako što usluge naplaćuju po principu članarine, oko 3.000 dinara, ne zaključuju ugovore o posredovanju ili ih sklope, ali se ne obavežu da nađu stan. Ne prezaju ni od čega da lako dođu do zarade – na primer, prevaranti iznajme stan za pokazivanje i za manje novca ponude mušteriji tražeći da unapred plati kiriju za tri meseca. Novac uzmu i izgube se bez traga i glasa. Nasamareni podstanari mogu samo da unajme advokata i nepostojeće agencije gone po privatnoj tužbi. Ukoliko im preostane volje i novca. Zakon o posredovanju u prometu nepokretnostima mogao bi da uvede red ali se na njega čeka duže od deset godina.

Ako uspeju da nađu stan bez vlage, osvetljen, okrečen, ne skuplji nego što mogu da priušte, u silnoj sreći zakupci zaborave da preciziraju otkazni rok sa gazdom. Pa onda čupaju kosu kada im on usred zime saopšti da isprazne stan u roku od mesec dana. Iako ga zakon obavezuje na otkazni rok od 90 do 120 dana vlasnik ne mari mnogo, jer je i tu zaštićen – kazne nema.

Šta onda preostaje podstanarima? Ništa drugo nego da se i dalje sami probijaju kroz šumu nepreciznih i nedorečenih zakonskih propisa tražeći zrno pravde u moru prava.