Бањско лечење

Пре неколико година у Ослу се десио овакав случај: извесни (касније се испоставило психички нестабилан) имигрант из Африке, напао је ножем, усред бела дана, неколико путника у мирном норвешком трамвају. Прве гласове који су том приликом кренули против имиграната уопштено, пресекли су држава и медији озбиљним и темељним објашњењем да ови људи носе бреме великих траума, сиромаштва и муке, и да, ако неко од њих због свега тога попусти психички, грађани Норвешке морају, као хумани и племенити људи, имати разумевања за овакве изоловане случајеве и да због тога не треба дизати буку која у неком моменту прети да пређе у отворену дискриминацију. И то је, колико се сећам, био крај ове приче.

Неки ће на ово, можда, казати да је, баш у том истом Ослу, инсистирање на демократичности друштва довело до недавног стравичног злочина када је један десничарски фанатик, Норвежанин, убио више од 80 младих људи. Али, чак и оваква трагедија, непојмљиво болних размера, није од Норвешке начинила земљу расиста, нити ће. Напротив, још су одлучнији у томе да негују своје принципе хуманости и једнакости свих људи који живе у Норвешкој и поштују њене законе.

Постоје, наравно, бројне ставке у којима се Норвешка и Србија не могу поредити, али у разумевању хуманости морале би да се слажу све земље које претендују да се назову цивилизованима.

Бањи Ковиљачи никако није лако. На њених шест хиљада становника дошло им је две и по хиљаде имиграната из Африке и Азије. То је за популацију једне мале бање огромна и значајна промена. Куд год кренеш, испред тебе неки Авганистанац, неки Сомалац. Јадан, бедан, неокупан, неиспаван, гладан, не зна твој језик... Прва ти је реакција да се уплашиш, да пригрлиш своје дете, да стегнеш свој новчаник. Све је то разумљиво. Човека увек највише плаши оно што му је туђе и непознато. Још ако је тај уплашени човек Србин, који се и сам често осећа јадан, бедан и гладан, није неочекивано да му се и неки бес пробуди. Кад већ не могу да ударим на оне које сматрам кривцима за своју муку, могу барем на овог који је од мене још већи мученик.

И онда почињу гласине. Добацивали су девојкама. Чудно нас гледају. Силовали су извесну Енглескињу. Коче туристички развој... У једном разговору на улицама Бање Ковиљаче, једна пролазница за ТВ каже овако: ,,Делују ми као да су мирољубиви, али шта знам шта се крије иза свега тога...” Није тешко закључити шта се крије иза свега тога: мука. Тачно је, нико вам не гарантује да ти људи, од велике муке, неће направити нешто што вам се неће допасти, мука човека на свашта натера, али ипак, хајде да се држимо чињеница. Центар за заштиту и помоћ азилантима званично саопштава да од 2008. до данас не постоји ниједно кривично дело које је на територији Србије учинио тражилац азила. Дакле, ту би требало ставити тачку, барем на те приче, за сада.

Мени, као некоме ко је са стране, било је тужно и мучно да гледам протесте грађана Бање Ковиљаче и бојкот слања деце у школу због овог проблема. А онда сам се сетила своје сопствене нервозе кад покушам да прођем кроз новобеоградски блок 70, а он закрчен Кинезима до те мере да немаш куд да крочиш, а камоли да се паркираш. Па ипак, некако, блок 70 се саживео са Кинезима и њиховим пакетима робе. Дотична симбиоза делује веома аљкаво и неуредно, али постоји. И углавном нико никога не туче, свако ради свој посао, локалци стављају ланце на своје паркинге, Кинези и даље развлаче своје кутије наоколо. Све у свему, далеко је то од цивилизованог решења, и за једне и за друге.

У случају Бање Ковиљаче жртве су, врло јасно, и локално становништво које је изгубило свој мир, али и имигранти који су сви (не знам ни сама чијом одлуком) допремљени баш у то место. Републички комесаријат за избеглице, не сумњам, ради на тражењу решења. Али паралелно са тражењем решења за људе који су (веровали или не) много угроженији од просечног становника Србије, мора да се ради и на обавештавању и разбијању предрасуда. Да ли је неко отишао у забринуту школу у Бањи Ковиљачи и одржао предавање које би и деца и родитељи могли да разумеју, о томе где је та Сомалија, где је тај Авганистан, како ти људи живе и шта им се дешавало? Можда би помогли неки слајдови, можда би могло да се каже шта има за ручак сомалско дете, можда би могла да се изнесе нека бројка о стопи смртности, о просечном животном веку. Нешто што би код сваког нормалног човека изазвало самилост уместо одбојности, нешто што би знањем и информацијом предупредило страх.

Иде зима, снег само што није, и ови људи морају некако да буду збринути. Јасно је да је то посао државе и то хитан и неодложан посао. А у међувремену, сваки разредни старешина у Бањи Ковиљачи може да помогне и себи и својим ђацима тако што ће на Интернету да сакупи неколико релевантних података и да своје ученике, ако ништа друго, обавести, на хуман и јасан начин, о томе шта је конкретно ове људе навело да напусте своје земље и да данас цупкају по парковима и подрумима скоро исто тако јадне Србије.