Пуста хрид са светиоником

Београдска издавачка кућа „Геопоетика”, у едицији „Свет прозе” објавила је роман „Официрова кћи”, својеврсно књижевно завештање Милана Милишића, песника, преводиоца, есејисте и новинара, који је као цивилна жртва трагично изгубио живот у Дубровнику 1991. године. Књигу је приредила Јелена Трпковић. На овај начин и „Геопоетика” обележава двадесет година од смрти ствараоца који је својим делом овековечио јединство једног простора и културе.

– Присећамо се времена у којем су постојала нека друга мерила, романтичног дела живота у социјализму педесетих година прошлог века. Уједно, „Официрова кћи” је и прича о неприлагођености у породици и изван ње, и чињеница да је главна јунакиња дванаестогодишња девојчица не умањује озбиљност књиге. „Мајка се посредством тете Николете договара са илегалцем у Загребу, отац за то време у војсци у НДХ, ноне симпатизер Италије, деда Драгомир фолксдојчер, бака Дара помаже четнике и комунисте…” Овај роман-елегија почаст је језику, приповест о одрастању у Сиску, Шапцу, Дубровнику – рекао је Владислав Бајац.

„Геопоетика” је представила и ауторску књигу „Приче са Галиоле” нашег познатог позоришног, телевизијског, радијског и филмског редитеља, путника по водама света – Арсенија Јовановића. Према објашњењу аутора, Галиола је нешто што га прати као сенка, увек другачија. „У једној мојој радиофонској композицији на многобројна питања шта је Галиола, где је, ко је она, одговара се тишином или звуком. Осећам се често немоћним пред омеђеношћу речи, зато бежим у музику. Несумњиво је тачно да у Кварнерском архипелагу постоји пуста хрид са моћним светиоником, која се зове Галиола. Такође је тачно да су се многи моји бродићи и једрилице звали Галиола. Сада се Галиола нашла и у наслову моје књиге, али из свега тога не настаје одговор шта је Галиола”, каже Арсеније Јовановић.

Драган Великић, пак, истиче да су „Приче са Галиоле” много више од путописа, јер приповедају причу још од времена када је аутор као седмогодишњак пустио мамино корито низ реку и отиснуо се са двогодишњим братом у далеки свет. Владислав Бајац указује на слојевитост Јовановићеве приповести, која обједињује пловидбу Дунавом и Савом, а затим и Црним морем, Мраморним, Егејским, Јонским и Јадранским морем, а указује и на обједињавање хоризонталних и вертикалних путовања човека. У „Геопоетици” подсећају и на сталну и успешну сарадњу Арсенија Јовановића на подручју филмске музике са познатим редитељем Теренсом Маликом, чији је филм „Дрво живота” овенчан ове године „Златном палмом” у Кану.

Дванаест књига српских писаца преведених на енглески језик, у оквиру пројекта „Геопоетике” –- „Српска проза у преводу”, успешно је представљено недавно у дворани „Ален” истоимене библиотеке Универзитета Вашингтон у Сијетлу. Промоцију су организовали одсеци за англистику и славистику, под називом „Српска проза у преводу и преко ње”, а била је намењена студентима и широј публици. У разговору су учествовали Норман Векер и Зорица Векер, као и Владислав Бајац, који је у програм био укључен путем слике и тона из Београда. Иначе, о некима од књига „Српске прозе у преводу” предаје се на Универзитету у Вашингтону.

М. В.