Напустио ме младалачки песимизам

Љубодраг Јанковић Јале, познати престонички уметник, своје цртачко мајсторство управо представља на ретроспективи у београдској галерији „Хаос” (Доситејева 3), која траје до 17. децембра. Педесет радова изложених под називом „Јалетове цртачке метаморфозе”, почев од студентских до оних из зреле фазе, покривају период од пет деценијa уметничког стварања инспирисаног темама као што су човек, животиња, вода, земља, камен, биље… У галерији се може купити и монографија, која на 270 страница прати развојне правце Јалетове цртачке уметности уз 500 репродукција. Издавач је Универзитет уметности, текст је написао Драган Јовановић Данилов, а ту су забележене и импресије о Јалетовој уметности из пера Драгослава Михаиловића, Живојина Павловића, Синише Вуковића, Срете Бошњака, Ђорђа Кадијевића, Милана Комненића. Текстове је на енглески превео Тимоти Бајфорд, „тако као да их је сам написао”, тврди с поносом сликар.

О најновијој изложби са уметником разговарамо у његовом атељеу, у окружењу многобројних слика и скулптура.

– Изложио сам цртеже од студентског периода до данас са намером да се види генеза, цртачко-занатска спремност да се уђе у свет ликовности. Период учења у младости, када сам добио занатску сигурност, обезбедио је каснији развој свих  мојих фаза. Инспирација да се направи монографија је била у томе што педесетак година цртања није мало и што човек има потребу да сагледа свој опус. Из почетне аскетске фазе, која је мирисала на песимизам, изашао сам са мојим великим громадама-облицима на обалама, са темама „Купачице”, „Коњаници”... После тога су настале „Поворке”, „Пастири”, све што карактерише зрелу фазу.

Откуд песимизам у младости, у тој првој фази?

То је логично, први удари са животом су драматични, долази до ломова, разочарења, прибирања, долажења к себи… Са  зрелошћу то се превазиђе, онда се појављују вертикале и односи према животу који ће чинити касније фазе у најбољем смислу. Живот није ни бео, ни сив, већ онакав какав је. После су се појавиле моје стамене „Весталке”, „Пастирице”, „Дријаде”, „Купачице”, теме „Бистрика”, „Добрих вода”, „Лековитих вода”, „Дивљих трава”, „Љубавница”. Све је добијало коначну форму, која као нека пирамида карактерише гро мог стваралаштва. У последње време су се појавили   афирмативнији облици на тему „Купачица”. То више нису   тешки, симболични и мало деформисани облици жена, већ модификација према блажој, лирскијој, поетичнијој форми. Упркос годинама, све више се то што радим богати, једно с другим иде и, хвала богу, траје. И песимизма више нема…

А да ли има оптимизма?

Има га у сваком случају. С годинама схватите да је срећа то што човек има лепу и велику породицу и то је разлог да човек буде добро.

Својевремено сте закорачили и у енформел. Како је дошло до тога? Познато је нисте патили од тога да будете модерни…

Био бих дубоко несрећан да сам трендовски сликар. У време кад се Медијала још није појавила као филозофско становиште, а енформел је већ имао своје место, окушао сам се у том правцу. Догодило ми се да је Октобарски салон два пута одбио моје радове за које сам сматрао да су добри. Запитао сам се да ли сам на правом путу. Био сам разочаран и питао се куда даље. Кризе су логичне и неминовне у стваралаштву. Питао сам себе да ли бих био срећнији да сам апстрактни сликар и схватио сам да не бих. Испоставило се да сам био у праву. Пеђа Милосављевић ми је дао крила после прве изложбе у Културном центру 1982. године. Остао је  после отварања и на свој ерудитивно-есејистички начин ми испричао шта види на мојој изложби. Он је дао такву анализу мог дела и чак као да је прорекао моје будуће преокупације.

Шта човеку у тешким моментима највише помогне?

Радозналост и упорност да докаже себи да може да пронађе излаз и прескочи тај зид који се тренутно појавио. А лепота је широк појам. Уметник  почне да се бави једном, другом, трећом, и кад се те лепоте сједине онда видите где су могућности за излаз у неистражене галаксије, којих је, хвала богу, тушта и тма. У трагању за интегралном сликом у време Медијале, ја сам имао доживљај који је пресудно утицао на моју одлуку. Будући да смо сви били заљубљени у Вермера, имао сам прилику да у Паризу видим његову ретроспективу и кад сам се вратио кући усхићен, утисак сам пренео Шејки, који је био љубоморан што и он то није доживео. Кад сам погледао Вермерову изложбу, отишао сам преко пута у Гран Пале, где је била у току велика ретроспектива Пабла Пикаса. Гледајући је, констатовао сам да Пикасо открива нове галаксије и да тим путем треба поћи, а да је Вермер сувише генијалан, херметизован и дефинисан, те да у том атару не треба ништа тражити.

Биљана Лијескић

-----------------------------------------------------------

Узбуђење пред скулптуром

Скулптура је нуклеус мог рада, датира још из детињства, када сам посматрао грнчаре у мојој Јагодини како раде. Моја склоност, осећање облика, та узбуђеност пред скулптуром као посебном тајном је тињала свих ових година, иако сам то потискивао. Све моје слике на известан начин носе печат скулптуралности. Али пре двадесетак година та склоност ка скулптури је букнула у страховиту енергију која ме уплашила, али није се могло назад. Ти облици које сам сневао на јави били су толико узбудљиви и дефинисани да сам морао да се латим скулптуре, и тако је у две деценије настало стотинак скулптура малог формата којима се поносим. Оне су провера свих мојих нада, љубави, настојања и схватања живота и форме.