У предворју Куће славних

С каквом лакоћом је цепао мрежице и за 13 сезона у НБА лиги постигао 13.637 поена и убацио 1.760 „тројки”, што га је сврстало на четврто место у историји најквалитетније кошаркашке лиге на свету, тако је без роптања и патетике донео одлуку да се у 34. години повуче. Предраг Стојаковић је о пензији почео да размишља још током прошле сезоне. Ипак, остао је још један недовршен посао. Успео је да тело последњи пут доведе у раван с духом који га је носио кроз блиставу каријеру. Обукао је на пола сезоне Даласов дрес с бројем 16, вратио Лејкерсима неке давнашње дугове и када је ставио шампионски прстен одлука је била „печена”. Хтео је да буде чист пред собом, није желео да вара кошарку...

Још у септембру рекао је менаџеру да не преговара ни с једним клубом, а пелцер „шоу-тајма” желели су да узму Сан Антонио, Лејкерси и још многи НБА лигаши, као и најбољи европски тимови. Али, није постојао новац или било шта друго што би га натерало да изневери своју кошаркашку идеју. Навикао да тренира и игра само на високом нивоу, затворио је књигу и рекао да је време да се посвети породици, супрузи и троје деце.

Иако је у каријери освојио готово све што је могуће, за најсрећније тренутке не сматра ни шампионски прстен, ни светску и европску круну с репрезентацијом, три учешћа на „ол-стар” мечевима који су и коначна потврда да је неко успео у НБА, две победе у шутирању „тројки”, три избора за најбољег европског кошаркаша, већ почетке, дечачке дане. Описао их је као најчистије и најлепше, а тренинзи, такмичења, ентузијазам и борба за место у тиму однели су заувек победу над славом и новцем за којима никад није трчао.

Из Славонске Пожеге, где је рођен 1977, пред вихором рата стигао је у Београд, а једину могућу станицу, Мали Калемегдан, определила је навијачка припадност. С непуних 16 изборио је место у првом тиму, догодине узео титулу. С тренером Предрагом Бадњаревићем проводио је по читав дан на терену и од њега научио да су индивидуални рад и спортски циљеви изнад свега. Звезда није могла да прати овај муњевити успон па је продала права на његов таленат за 800.000 долара ПАОК-у.

И Грчка је била само успутна станица. Стојаковић је освојио Солун за трен, а као најбољи играч лиге добио позивницу за НБА.

На „драфту” 1998. Кингси су непогрешиво изабрали. У Сакраменту је провео најбоље играчке године. Постао је краљ шутера, с Дивцем, Бибијем, Кристијем и Вебером чинио петорку која је „запалила” НБА игром и духом, као ретко која пре. Постао је идол милионима клинаца који су куповали дресове с његовим презименом, а много пре Новака Ђоковића палио у пола ноћи или цик зоре телевизоре широм Србије и дијаспоре. Касније је пунио дворане бранећи боје Индијане, Њу Орлеанса, Торонта и Даласа и стигао у предворје „Куће славних” у Спрингфилду, чији ће сигурно постати становник... Попут малог броја претходника из Европе који су НБА лигу направили бољом, Дивца, Петровића, Сабониса...