U predvorju Kuće slavnih

S kakvom lakoćom je cepao mrežice i za 13 sezona u NBA ligi postigao 13.637 poena i ubacio 1.760 „trojki”, što ga je svrstalo na četvrto mesto u istoriji najkvalitetnije košarkaške lige na svetu, tako je bez roptanja i patetike doneo odluku da se u 34. godini povuče. Predrag Stojaković je o penziji počeo da razmišlja još tokom prošle sezone. Ipak, ostao je još jedan nedovršen posao. Uspeo je da telo poslednji put dovede u ravan s duhom koji ga je nosio kroz blistavu karijeru. Obukao je na pola sezone Dalasov dres s brojem 16, vratio Lejkersima neke davnašnje dugove i kada je stavio šampionski prsten odluka je bila „pečena”. Hteo je da bude čist pred sobom, nije želeo da vara košarku...

Još u septembru rekao je menadžeru da ne pregovara ni s jednim klubom, a pelcer „šou-tajma” želeli su da uzmu San Antonio, Lejkersi i još mnogi NBA ligaši, kao i najbolji evropski timovi. Ali, nije postojao novac ili bilo šta drugo što bi ga nateralo da izneveri svoju košarkašku ideju. Navikao da trenira i igra samo na visokom nivou, zatvorio je knjigu i rekao da je vreme da se posveti porodici, supruzi i troje dece.

Iako je u karijeri osvojio gotovo sve što je moguće, za najsrećnije trenutke ne smatra ni šampionski prsten, ni svetsku i evropsku krunu s reprezentacijom, tri učešća na „ol-star” mečevima koji su i konačna potvrda da je neko uspeo u NBA, dve pobede u šutiranju „trojki”, tri izbora za najboljeg evropskog košarkaša, već početke, dečačke dane. Opisao ih je kao najčistije i najlepše, a treninzi, takmičenja, entuzijazam i borba za mesto u timu odneli su zauvek pobedu nad slavom i novcem za kojima nikad nije trčao.

Iz Slavonske Požege, gde je rođen 1977, pred vihorom rata stigao je u Beograd, a jedinu moguću stanicu, Mali Kalemegdan, opredelila je navijačka pripadnost. S nepunih 16 izborio je mesto u prvom timu, dogodine uzeo titulu. S trenerom Predragom Badnjarevićem provodio je po čitav dan na terenu i od njega naučio da su individualni rad i sportski ciljevi iznad svega. Zvezda nije mogla da prati ovaj munjeviti uspon pa je prodala prava na njegov talenat za 800.000 dolara PAOK-u.

I Grčka je bila samo usputna stanica. Stojaković je osvojio Solun za tren, a kao najbolji igrač lige dobio pozivnicu za NBA.

Na „draftu” 1998. Kingsi su nepogrešivo izabrali. U Sakramentu je proveo najbolje igračke godine. Postao je kralj šutera, s Divcem, Bibijem, Kristijem i Veberom činio petorku koja je „zapalila” NBA igrom i duhom, kao retko koja pre. Postao je idol milionima klinaca koji su kupovali dresove s njegovim prezimenom, a mnogo pre Novaka Đokovića palio u pola noći ili cik zore televizore širom Srbije i dijaspore. Kasnije je punio dvorane braneći boje Indijane, Nju Orleansa, Toronta i Dalasa i stigao u predvorje „Kuće slavnih” u Springfildu, čiji će sigurno postati stanovnik... Poput malog broja prethodnika iz Evrope koji su NBA ligu napravili boljom, Divca, Petrovića, Sabonisa...