Милка и ја

Вјерујем да вам је прва асоцијација на савршено уређену Швајцарску „Милка“ чоколада. Па онда прекрасни Алпи, прескупи сатови, тачни возови...

Мало ме, искрено, нервира Божја неправда - зашто је толико предивне природе дао једној тако малој земљи док они у Авганистану имају само врлети и голети. Овде где год погледате су или Алпи, или предивна језера, црногоричне или листопадне шуме, шта вам срце пожели, планински брзаци, ма све као са разгледница. И добро, кажем ја, природа је савршена, али да видимо има ли још чега.

Људи...е њих ћете већ мало теже наћи. Моје насеље наводно има 20 000 становника, 5 км од центра Лозане, али верујте ми да би моја процена била да их је максимално 90. Видите зграде са прозора, али да се увече не попале светла у њима стварно бисте мислили да ту нико не живи. Не знам кад излазе и да ли уопште излазе и колико се напољу задржавају, али ја их досад нисам срела више од 90-так. А и тих 90 нисам чула да причају, јер као што рече један мој познаник, ово је земља дубоке тишине. Подземним гаражама иду на посао и са посла.

Наизглед су јако љубазни, али без осмеха, и ако вам стану на пешачком прелазу то је зато што морају, не из самилости ли љубазности. Јер кад вас виде да прелазите на неозначеном месту додаће гас како би вас на смрт престрашили.

Што се тиче чистоће, мислим да та реч потиче из неког швајцарској дијалекта. Ујутро ако вас не пробуди одвоз смећа, пробудиће вас перачи улица. А ако не и они, онда сигурно они што раздувавају лишће. А с обзиром да је све окружено предивним дрвећем, има много лишћа да се одува. Па се тако данима одувава. Не дај Боже узети грабуље и метлу. Одушевили су ме јавни тоалети, али најискреније. Било на железничкој станици, било у сред недођије, имају грејање, ооогромне ролне папира и увиек течног сапуна. У некима свира и класична музика.

О ценама не вриеди говорити јер сви знамо да је ово најскупља земља на свиету, а ако још те цене поредите са конвертибилним маркама у Босни, стварно сте надрљали. Онда сам одлучила да их прерачунавам у уништене еуре па ми некако лакше. Али ако радите у банци, од девет до шест, подземном гаражом дођете у свој скупоцени стан, трудећи се силно да никога не сретнете и да никога не позовете на пиће или дружење, можете сасвим пристојно живети. Калвинистичка је то земља у којој се јако пуно ради а јако мало излази и дружи. Мислим да је укупан број кафића у целој Лозани и околини мањи од онога у главној улици Бањалуке, тзв. Паркићу.

И за крај сам оставила најомиљенију ми тему – страх од пореза. А шта ћете, људи нису имали ратова, морали су наћи нешто што би им утеривало страх у кости. Колико ћете платити пореза годишње то никад не можете сами израчунати, за то морате платити лиценцираног рачуновођу. Зато људи овде воле да буду задужени, јер се сваки кредит одбија од пореза.

Мени је било несхватљиво да неко неће да отплати кредит за кућу, него само плаћа камату (?!), јер се боји повећања пореза када кућа постане његово приватно власништво. Али ако га питате, па колики би вам био порез кад би кућа била ваша, неће знати да одговорити. Не интересује их уопште што ће деци оставити дугове, јер није овде као у Босни да вам отац 45 година ринтачи да би обезбедио и вас и вашу децу, унуке и праунуке....

Али пошто се ми Срби мало чега бојимо, обожавамо чоколаду и очаравајућу природу, не бежимо од људи и волимо гласно да причамо, мислим да Швајцарска уопште није лоше место за живот. И као што сам недавно прочитала у једној књизи: „Овде ми, све у свему, помало постаје сасвим подношљиво.“