Одлазак Јозефа Шкворецког

У Канади је преминуо чешко-канадски писац Јозеф Шкворецки (1924–2012).

Припадао је великој петорки чешких прозаиста омиљених у отаџбини и прослављених у свету – Бохумил Храбал, Арношт Лустиг, Лудвик Вацулик и Милан Кундера. Сви су они заједно са својим народом искусили неслободу два тоталитарна режима. Одрастали су у Протекторату Чешка и Моравска, а сазревали у комунистичкој Чехословачкој под Стаљиновом влашћу. Стварали су најпре у подземљу, у илегали, да би тек после Хрушчовљеве критике Стаљина и ,,крављења леда’’ у земљама социјалистичког лагера, и они почели отворено да говоре о поразу слободе у ,,социјализму’’.

Шкворецки је био међу првим ластама – одмах после рата написао је роман о Протекторату, Кукавице, објављен због цензуре са великим закашњењем – и одмах нападнут у Централном комитету. Књиге и приповетке могао је са више среће да објављује у ,,либералним’’ шездесетим годинама, али је и тада догматска партијска критика у њему налазила омиљену мету, све до краја ,,прашког пролећа’’, када су тенкови Варшавског уговора окупирали 21. августа 1968. године Чехословачку и успут запечатили каријере готово свих значајних чешких писаца и интелектуалаца, чија су дела од тада могла да излазе само у самиздату (илегално у земљи) или у тамиздату (тамо, у иностранству, тачније у слободном свету).

Године 1969. Шкворецки се са супругом, такође књижевницом, исељава заувек у Канаду. Најзначајније књиге, пре свега романе објавиће на чешком у издавачкој кући коју је основао у Канади. Та издавачка кућа објавила је целу једну библиотеку чешких књига забрањених у отаџбини – један од парадокса XX века јесте и тај да су књижевност и мисао забрањивани у комунизму, опстајали у оригиналу и у преводима у Америци, Канади, Француској…

Најзначајнија дела Шкворецког код нас су готово сва преведена и објављена. Ј. Рибникар превела је Кукавице. М. Чолић Из живота бољег друштва, а потписник овог некролога сабрао је у једној књизи све новеле и приче које је Шкворецки написао о судбини џеза у Протекторату и у време Стаљинове страховладе, под насловом Бас саксофон и друге приче о џезу. Палицу је затим преузео Загреб – Д. Руљанчић превела је два његова капитална романа, Миракл и Случај инжењера људских душа. Раније су у Загребу објављени и његови романи Оклопни батаљон и Лавица. Када се дела Шкворецког поређају и читају хронолошки, како су настајала, пред очима читалаца постепено се открива трагично-комична фреска живота чешког друштва од Масарикове Прве републике до савремених дана. Написао је реченицу:

Идеолошко мишљење путује стазама неупрљаним прашином стварног света.

Конзервативни хуманиста, није волео, исто као И. Б. Сингер и Ч. Милош, идеолошке тлапње помоћу којих манипулатори вуку за нос људе, нудећи им варљиве илузије и наде; у духу наслова познатог Кундериног романа скретао је пажњу људима на стваран живот, који је увек овде, а никад негде другде (то би се допало писцу Мита о Сизифу А. Камију). И у Америци и у Канади није бацио копље у трње – у роману Случај инжењера људских душа исмевао је салонски стаљинизам елегантних западних левичарских интелектуалаца, који су се само елеганцијом разликовали од оних који су га некад прогонили у Прагу. Половину живота провео је у неслободној отаџбини, а половину у слободној Канади. У славном есеју У егзилу – код куће исправио је стару латинску да је човеку отаџбина тамо где му је добро – човеку је добро тамо где је слободан и где га не прогањају. Срећом, доживео је да слобода стигне и у његову прву отаџбину. Неуморан, том доласку слободе и он је дао свој допринос.