Помилован Насер Орић

Од нашег дописника

Сарајево – „Касните са информацијама, ’службе’ вам не раде добро. Тачно је да ме је помиловао председник Федерације БиХ Живко Будимир, али то се догодило давно”, изјавио је јуче за „Политику” ратни командант Армије БиХ у Сребреници Насер Орић, коментаришући медијске наводе о његовом помиловању, односно укидању условне казне од четири године затвора због нелегалног ношења оружја и муниције.

„Одлука о помиловању донета је још у децембру прошле године, на основу предлога који је актуелном председнику ФБиХ упутило федерално Министарство правде”, каже Орић.

Он тврди да му је условна казна изречена за поседовање трофејног оружја за које је емотивно везан као и „сваки” други ратник и које „никада” није употребио и злоупотребио.

„Ја то оружје нисам крио, стајало је на зиду”, објашњава Орић наглашавајући да је пред судом имао исти третман какав имају и они који „пуцају” по граду и извршавају „тешка” кривична дела, јер се и „њима” изричу услове или новчане казне.

На питање зашто му је онда суђено, он одговара да „није” имао дозволу за колекционарство и да је „погрешио” што је није тражио.

Објављивање информације о помиловању Орић доводи у везу са контраобавештајним службама које га, како каже, и даље проглашавају злочинцем, „без обзира што ме је Хашки трибунал ослободио”.

Представници Републике Српске оценили су да је Живко Будимир одлуком да помилује ратног команданта у Сребреници упутио „ружну” поруку жртвама свих злочина у којима је учествовао Насер Орић.

„У Сарајеву су и даље убеђени да њихова страна није штитила злочине, па онда своје хероје, како их називају, штите као беле медведе”, изјавио је члан Одбора Народне скупштине РС Ненад Баштинац.

Бањалучки адвокат Мирослав Микеш сматра да је Будимир образложењем да Орић и остали „криминалци које је помиловао” не представљају „никакву опасност за друштво” помешао, како је рекао, „бабе и жабе”. Микеш је уверен да иза свега стоје политички и други циљеви.

Подсећамо да је Орића Хашки трибунал првостепено осудио за ратне злочине по једној тачки оптужнице на две године затвора за индиректну одговорност за смрт 17 и мучење 11 српских затвореника у периоду од 1992. до 1993. године. Након жалбе он је ослобођен и проглашен невиним, што је изазвало велико негодовање у српској јавности која је и прву пресуду сматрала срамно благом.

Апелационо веће у Хагу је, у процесу против Орића, закључило да „нема сумње да су тешки злочини почињени над Србима у Сребреници од септембра 1992. до маја 1993. године”, али да „доказ да су злочини почињени није довољан за изрицање казне појединцу”.

Д. Станишић