Издавачи о хаосу на тржишту

Балканска истраживачка новинарска мрежа (БИРН) спровела је истраживање у 11 градова Србије о томе како се примењује Закон о култури. Показало се да због несклада између различитих закона, као и недостатка посебних закона за различите културне области, већина културних радника није осетила ефекте дугоочекиваног Закона о култури. Истраживање су урадили Немања Чабрић, Јован Ристић, Бранислава Ловре и Пеђа Поповић. Преносимо вам у наставцима делове овог истраживања.

Усвајање Закона о издаваштву одложено  је делимично  због сукобљених интереса, делимично због смене на челу министарства.

„Нацрт закона је написан 2001, када је министар културе био Бранислав Лечић”, подсећа Зоран Хамовић, специјални саветник бившег министра културе Небојше Брадића.

Kада је нацрт изашао на јавну расправу (2010), Удружење издавача и књижара Србије се побунило, тврдећи да није било консултовано. Вук Вукићевић, генерални секретар Удружења издавача и књижара каже:

„Велики проблем је што струка није консултована ни пре ни током рада на тексту Закона. До данас једино национално удружење издавача и књижара, које броји 120 чланова и легитимни је представник српског издаваштва у Међународној асоцијацији издавача, ништа не зна о изменама у тексту нацрта закона који треба да регулише управо издаваштво и књижарство.

Хамовић оспорава оптужбе: „ Њихове примедбе су биле бесмислене и њихов наступ је било само скретање пажње на себе.”

Издавачи тврде да у одсуству закона на тржишту влада хаос – нема критеријума који утврђују статус издавача, нема довољно буџетског новца за откуп књига за библиотеке, пиратерија царује, држава опорезује књигу и осиромашује издаваче додатним дажбинама. Опорезује се и материјал и графичка опрема из увоза, а не прави се разлика у опорезивању научне литературе и шунда.

Зоран Колунџија, председник Удружења издавача и књижара Србије и власник издавачке куће „Прометеј” из Новог Сада, описује тренутну ситуацију: „Импровизује се, формира се Национални савет за културу без иједног издавача, излазе шљампаве књиге, потписују се као уредници снаје, сестре, измишљени рођаци…”

За Жарка Чигоју, власника издавачке куће „Чигоја штампа” из Београда, највећи проблем је у књижарском монополу који сада постоји, јер „ако исти човек производи књигу, па направи ланац продавница у којима их продаје, онда он долази у могућност да својим књигама да предност, а то је монопол…”

(Крај)