Цена предрасуда

Србији би било боље да се на Косово врати као економска сила, да се окрене Европи и међународним споразумима заштити своју мањину, него да се противи независном Косову. Треба наћи трајно решење чији је темељ воља народа, а мора се платити цена за погрешну Милошевићеву политику.
То је, сажето, мишљење веома високог словеначког званичника који је, захваљујући дипломатском послу који обавља, одлично упознат с битним детаљима предстојећег плана за Косово. Поуздано зна да ће Ахтисари кроз који дан саопштити "дуго познату јавну тајну" да је Косово – изгубљено за Србију. У то име Роан, наводно, обавља "сондирање расположења" по белом свету, па се отуда заменик изасланика генералног секретара Уједињених нација "за одређивање статуса Косова" изненада обрео и у Љубљани.

Нема сумње да је српска политика на Косову починила велике грешке и злочине. То свакако стиже на наплату или је већ наплаћено, што бомбардовањем Србије 1999, што кроз суђења и пресуде онима који су одговорни за злочине. Последица наопаке политике и почињених злочина јесте из корена промењено стање на Косову, ево већ осму годину.

Делу међународне заједнице све то, изгледа, није доста. Неки једино у сужавању граница Србије виде "прихватљив компромис", а то је политика безопасна колико и Милошевићева. Заговарати територијални интегритет Хрватске, Босне, али не и СФРЈ или Србије, позивати се на Бадинтерово "саветодавно" мишљење само кад оно штити словеначке и босанске, али не и српске границе, истицати "вољу народа" на Косову а игнорисати исту вољу у Србији и у њеном окружењу апсурдно је, посвађано с логиком, правдом и моралом. То је све, али компромис није.

Тешко је отети се оцени да се иза реченог "компромиса" скрива жеља да Србија, макар данас била демократска држава, мора да "плати за своје грехе". Није ли управо то Ахтисари изјавио рекавши да су "Срби криви као народ", док његов заменик Роан јавно сумња чак и у честиту улогу Србије у Првом светском рату. То су уверења задојена дубоким предрасудама. Србији се данас дешава нешто попут онога што је давно, на примеру Немачке, описао Харолд Ласки. Он је после Првог светског рата упозорио да "нико више не верује у лаж из ратног времена да је Немачка једино одговорна за рат", али се у интересу националног јединства сматрало важним да се "Немачка представи као једини завереник против европског мира", па је она осликана као злотвор чији су греси тако велики "да их је немогуће довољно црно описати".

Резултат? "Њене врлине су порицане, постигнућа умањивана, све док се о њој није, за потребе јавности, изградило нешто што г. Липман назива ’стереотип’, а који је у очима просечног човека чини злочинцем за кога је свака казна блага." Државници који су лансирали такав стереотип знали су да је неистинит, али су се надали да ће после победе изостати последице те лажи. Узалуд. "Они су тако успешно сузбијали сваки напор за разумним постављањем граница претеривању, да је атмосферу мржње било немогуће избећи... Попут оних које Данте описује у паклу, и они су били кажњени реализацијом својих жеља", закључује британски теоретичар.

Пут у пакао често је поплочан добрим намерама. Ако се Ахтисари спрема да идуће седмице лансира "компромис" о Косову изграђен на жељама албанске стране, онда понавља грешку коју је Ласки описао у прошлом веку. Такав пут је једносмерна улица. У нови круг пакла.