Cena predrasuda

Srbiji bi bilo bolje da se na Kosovo vrati kao ekonomska sila, da se okrene Evropi i međunarodnim sporazumima zaštiti svoju manjinu, nego da se protivi nezavisnom Kosovu. Treba naći trajno rešenje čiji je temelj volja naroda, a mora se platiti cena za pogrešnu Miloševićevu politiku.
To je, sažeto, mišljenje veoma visokog slovenačkog zvaničnika koji je, zahvaljujući diplomatskom poslu koji obavlja, odlično upoznat s bitnim detaljima predstojećeg plana za Kosovo. Pouzdano zna da će Ahtisari kroz koji dan saopštiti "dugo poznatu javnu tajnu" da je Kosovo – izgubljeno za Srbiju. U to ime Roan, navodno, obavlja "sondiranje raspoloženja" po belom svetu, pa se otuda zamenik izaslanika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija "za određivanje statusa Kosova" iznenada obreo i u Ljubljani.

Nema sumnje da je srpska politika na Kosovu počinila velike greške i zločine. To svakako stiže na naplatu ili je već naplaćeno, što bombardovanjem Srbije 1999, što kroz suđenja i presude onima koji su odgovorni za zločine. Posledica naopake politike i počinjenih zločina jeste iz korena promenjeno stanje na Kosovu, evo već osmu godinu.

Delu međunarodne zajednice sve to, izgleda, nije dosta. Neki jedino u sužavanju granica Srbije vide "prihvatljiv kompromis", a to je politika bezopasna koliko i Miloševićeva. Zagovarati teritorijalni integritet Hrvatske, Bosne, ali ne i SFRJ ili Srbije, pozivati se na Badinterovo "savetodavno" mišljenje samo kad ono štiti slovenačke i bosanske, ali ne i srpske granice, isticati "volju naroda" na Kosovu a ignorisati istu volju u Srbiji i u njenom okruženju apsurdno je, posvađano s logikom, pravdom i moralom. To je sve, ali kompromis nije.

Teško je oteti se oceni da se iza rečenog "kompromisa" skriva želja da Srbija, makar danas bila demokratska država, mora da "plati za svoje grehe". Nije li upravo to Ahtisari izjavio rekavši da su "Srbi krivi kao narod", dok njegov zamenik Roan javno sumnja čak i u čestitu ulogu Srbije u Prvom svetskom ratu. To su uverenja zadojena dubokim predrasudama. Srbiji se danas dešava nešto poput onoga što je davno, na primeru Nemačke, opisao Harold Laski. On je posle Prvog svetskog rata upozorio da "niko više ne veruje u laž iz ratnog vremena da je Nemačka jedino odgovorna za rat", ali se u interesu nacionalnog jedinstva smatralo važnim da se "Nemačka predstavi kao jedini zaverenik protiv evropskog mira", pa je ona oslikana kao zlotvor čiji su gresi tako veliki "da ih je nemoguće dovoljno crno opisati".

Rezultat? "Njene vrline su poricane, postignuća umanjivana, sve dok se o njoj nije, za potrebe javnosti, izgradilo nešto što g. Lipman naziva ’stereotip’, a koji je u očima prosečnog čoveka čini zločincem za koga je svaka kazna blaga." Državnici koji su lansirali takav stereotip znali su da je neistinit, ali su se nadali da će posle pobede izostati posledice te laži. Uzalud. "Oni su tako uspešno suzbijali svaki napor za razumnim postavljanjem granica preterivanju, da je atmosferu mržnje bilo nemoguće izbeći... Poput onih koje Dante opisuje u paklu, i oni su bili kažnjeni realizacijom svojih želja", zaključuje britanski teoretičar.

Put u pakao često je popločan dobrim namerama. Ako se Ahtisari sprema da iduće sedmice lansira "kompromis" o Kosovu izgrađen na željama albanske strane, onda ponavlja grešku koju je Laski opisao u prošlom veku. Takav put je jednosmerna ulica. U novi krug pakla.