Ерска правила да се мразеви прегрме

Златибор – Пијмо златиборске траве да чувамо разборите главе. Ко сваки зимски дан завири у сушару са сувим месом, купусну кацу, буре с водњиком или дохвати венац белог лука, коме на шпорету суд са чајем од шипурка стоји, нема чега да се боји…

Овако своје рецепте за добро здравље кад мраз стегне представља Златиборац Боривоје Шишовић (62), знан свуда као Покретни жбун. Травар који и ових зимских дана, док сметови преко метра висине прекривају планину, повремено табана туристичким насељем, сав окићен биљем, продајући своје чајеве. Нуди педесетак свакојаких врста и за сваку има објашњење, упутство, мудрост из народа. А кад баш загуди, Боривоје је код своје куће у Шиповику код Чајетине, лопатом прти снег.

Како се од оваквог минуса сачувати, питамо га знајући да за све има ерски одговор.

– Лако, у народу никад није било страха од снега и мраза. Ваља се за зиму спремити и добро огрејати. А грејања су свакојака: ако се жени примакнеш, добро јесте, али лаживо греје, само тренутно. Ракија дуже греје, не кажу џабе: од ракије нема боље жене, по три дана она љуља мене – шали се Боривоје, који је себе назвао Брстивоје Травопасић коме су зевање и бајање професионално занимање.

А онда причу уозбиљује: важно је зими јести сланину (холестерол се прати тек кад дође пролеће) и бели лук, пити чај од шипурка, а најважнија је водњика. То је данас заборављено давнашње народно пиће, које Покретни жбун продаје у балонима од шест литара, називајући га витаминском бомбом.

– Од старина се водњика, као лек и освежење, пије међу Златиборцима. Прави се од квалитетног шумског воћа: клеке, шипурка, дрењка, крушке такише, дивље јабуке, глога, трњине. То све се састави, па налије изворском водом. Стоји у топлом око месец дана, да надође и почне да „рези“, а после се држи у хладном и пије. Пуна је витамина, одвајкада поуздано штити од грипа и јаких прехлада. Кад дође коса до камена, кад није вајде клин клином избијати, кад хоћеш Богу а он те неће, онда водњику пијеш заслађену медом. Имаћеш муњебрзни растанак с мамурлуком – казује Шишовић.

Многи зими лако посегну и за врућом ракијом, која се у овом крају прави тако што се шећерна запршка са врелих машица сипа у ракију шљивовицу. Уме да загреје, али и то може бити варљиво, опрезан је Покретни жбун.

– Може мало, али са литар попијене вруће ракије не сме се у оволики снег.

Покретни жбун је машинац по струци, 27 година је то радио, али увек се за траве златиборске занимао. Природа му је део живота, а без шале дан незамислив. За себе каже да је вук самотњак који само за велику нужду силази у народ, дакле кад му понестане пара. А зарада од овог посла му, вели, нити даје да огладни, нити да побесни. Берачи његових лековитих трава су он, Покретни жбун, жена му Жбуница и син Жбунчић, с тим што набрано само Боривоје продаје. Гесло му је: имам разних лековитих трава, мање боли трбух, мање боли глава, лепше се ручава, боље спава, жена мање избегава...

– Нама Златиборцима не мањка оптимизма. Па и кад чистимо големе снегове и правимо пртину, ми не очајавамо. Увек видимо копно и испод највећег снега, значи иду бољи дани за нас – ерску филозофију објашњава наш саговорник.

Бранко Пејовић