Хвала и добро јутро

Било је момената, па и јуче, када сам говорила да бих баш волела да радикали дођу на власт. Али опет, било је и момената када сам говорила да ћу да смршам. И ништа од тога никада нисам озбиљно мислила. И једном и у другом случају, то ми је излазило из уста у тренуцима најстрашнијег очаја.

Од када ме је Тома Николић послао на спавање са: "Хвала и лаку ноћ", будим се са мишљу да кажем: "Хвала и до виђења". Са подизањем кредита за стан одлучила сам да сачекам. Док не видим где смо.

А све ми се чини да смо од јуче опет тамо где Ивица Дачић, кочопернији него до јуче, дели лекције о томе шта ће од сутра моћи и шта неће у Србији. Тамо где радикали деле Србију на ону које треба да има и ону које би било боље да је нема. Од јуче смо и тамо где се Војиславу Коштуници чини да Тома Николић може да му пожели лаку ноћ, а да он нема ноћне море.

Не би ме, уистину, превише изненадило ни да смо, ту где смо, на само два дана од "демократске владе" упркос свом глибу у коме већ два дана пливају сви у скупштини.

Све је могуће. Као онда када смо имали по 17 година мање.

Може бити да је ово тромесечно клање око фотеља заиста ствар неких принципа. Па макар и тог да једни из принципа неће да дозволе да их уцењује Брисел, а ови други из принципа не дају да их уцењује Коштуница. И нисам могла да се сетим ничег што би правило разлику између ДСС-а који упорно тражи да добије БИА и ДС-а који је упорно не да. Били су прилично исти све ове године уназад, до јуче када је ДСС направио разлику међу њима.

Разлика је у томе што је од јуче Коштуница одговоран што ми је Тома Николић пожелео лаку ноћ, и што ја за то данас кривим њега, а не Тадића. Што због њега од јуче, после дужег времена, гледам колико сад вреди евро. И што се мени од јуче чини да није све баш као прекјуче. А не чини ми се да иде на боље.

И што нема те скупштинске већине ни процената који ће ме убедити да то што се плашим повратка на деведесете није нимало демократски. И што се плашим повратка у деведесете, све да тамо идемо по пуној демократској процедури.

И на крају, ја имам право и да грешим. Па и у погледу радикала. А Коштуница нема.

Сећам се да то није схватао ни Вук Драшковић када је, само зато што је мислио да му припада више него што је добио, а после "пајтања" са Милошевићем, одлучио да не ојача ДОС. "Краљ тргова" је неколико година касније, као вођа ванпарламентарне странке која је на последњим изборима добила нешто око два одсто гласова признао да је тада погрешио. И покајао се. Али, какве све то везе сада има. Он више никада не може бити што је био.