Сачували здравље Србије

Сада смо без страха могли да се рукујемо. Обојица смо на време вакцинисани – ја годину дана раније и пре службеног одласка на хаџилук у Меку и Медину 1971, а др Стеван Литвињенко, као начелник Штаба за сузбијање епидемије великих богиња, пре одласка у Призрен у марту 1972, где је први пут откривено жариште ове смртоносне и заразне болести. Епидемија великих богиња у нашој земљи је сада далеко иза нас. Од средине марта до краја априла 1972. године од 178 оболелих није преживело 35 људи. Страхоте тих дана најбоље су приказане у филму "Вариола вера" Горана Марковића.

Епидемиолог, доктор медицинских наука, човек који је великим богињама стао за врат, Стеван Литвињенко се, по одласку у пензију 1987. године, почео бавити другим стварима. Хуманисту и дете руског избеглице, које је рођено у Београду 1922. године, копкало је питање: зашто се у нашој јавности много не говори о доприносу руских интелектуалаца развоју Србије и Црне Горе, када се зна да је међу 50.000 руских емиграната у Краљевину СХС, од 1919. до краја 1920. године, пребегло 836 инжењера, 108 агронома, 88 професора универзитета, 370 професора средњих школа и, рачунало се, 185 лекара.

– То ме је највише интригирало, тај податак да је овамо стигло само 185 лекара, а ја сам из више извора сазнао да их је било око пет стотина. После седам година упорног истраживања утврдио сам да је у Србији и Црној Гори смештај и посао нашло 435 руских лекара – казује др Стеван Литвињенко, показујући плод свог истраживања, књигу "Руски лекари у Србији и Црној Гори" која још чека издавача.

Србију су руски лекари помагали и пре пропасти царске Русије. Само у балканским ратовима учествовало је девет мисија које су чинила 32 лекара, 57 сестара и 89 болничара. У Првом светском рату са Српском војском су биле четири мисије од 16 лекара, 153 сестре и 29 болничара.

– Колики је био допринос доктора, руских избеглица, у опоравку напаћене и осиромашене земље најбоље се види, ако се зна да је Србија у ратовима од 1912. до 1918. године изгубила 147 својих лекара. Само од тифуса пегавца умрла су 132 лекара, а то је била безмало половина лекарског кадра – наводи др Литвињенко податке о катастрофалном стању медицинске заштите становништва у послератном периоду.

Недавно читам како је планирано да изабрани лекар у домовима здравља брине о 1.400 пацијената. Која доколица, која незапосленост, који комфор, ако се упореди податак од 31. јануара 1921. године, који казује да у Србији испод Саве и Дунава на 22.000 становника долази по један лекар! О здрављу Срба у том региону бринула су само 292 лекара! Црна Гора је била у нешто бољем стању, па је на 16.000 становника имала по једног лекара.

– Зато ми је драго што нисам узалуд потрошио седам година, јер сам овом књигом доказао да је од укупно 435 лекара, руских избеглица, у Србији ухлебље нашло 375, што цивилних што војних доктора. Замислите, шта је то значило и Црној Гори, када је те 1921. године деветнаесторици домаћих стигла помоћ у виду 60 руских лекара – допуњује др Стеван Литвињенко слику здравствене заштите у овом делу Краљевине СХС. Највећи допринос руски лекари су дали радом у тек отвореним задружним здравственим станицама широм Србије и Црне Горе, где су једно време једино они и били запослени.

Међу 435 руских лекара било је и 16 универзитетских професора. Највеће и највише цитирано име међу њима је Александар Игњатовски, један од оснивача Медицинског факултета у Београду. По његовој скици је изграђено здање Прве интерне клинике, чији је био и први управник. Открио је, експериментишући на кунићима, утицај пуномасног млека и жуманцета јајета на стварање атеросклерозе.

Професор Сергеј Рамзин је својим открићем о недостатку јода у води за пиће помогао да се готово у потпуности искорени гушавост код наших људи, јер је у појединим срезовима гушавих било између 70 и 90 одсто становништва! Утицао је да се донесу прописи о обавезном јодирању кухињске соли.

Анастасија Заваљевска је пуне 33 године провела као лекар у селу Венчане, код Аранђеловца. Др Самуел –Сима Ровињски је радио од 1922. године као лекар у Лазаревцу. Многе болеснике је лечио бесплатно, јер су били сиромашни. Почетком окупације 1941. године, као Јеврејин скривао се од Немаца који су ухапсили 50 грађана и претили њиховим стрељањем, ако им се доктор Самуел не преда. Да не би пао у руке Немцима и да би спасао невине Лазаревчане, дигао је руку на себе 16. новембра 1942. године. Војни хирург др Николај Сичев је добио сва могућа одликовања и признања за свој рад у Црној Гори од 1923. до 1938. године. Са Српском војском је пре тога прешао Албанију и био на Солунском фронту. Остао је упамћен као шеф хирургије Војне болнице на Цетињу.

Професор др Фјодор Вербицки је између два светска рата радио у Војној болници у Београду и био лични лекар краља Александра Првог, од 1929. до монархове погибије у Марсеју 1934. године. Хирург Сергеј Софотеров је за свој рад у Краљевини СХС и Краљевини Југославији одликован орденом Белог орла, Светог Саве и Крстом милосрђа, као и многи други руски лекари, и био носилац Албанске споменице.

Руси су у Београду основали Дечју амбуланту и Руски антитуберкулозни диспанзер. У Дечјој амбуланти је само од 1921. до 1933. године прегледано 26.906 деце. Ту су се лечила мала и предшколска деца, давале намирнице у оквиру хуманитарних акција, одећа и исхрана за новорођенчад, а обучавале су се и патронажне сестре. Руски антитуберкулозни диспанзер, основан на иницијативу др Александра Игњатовског, имао је месечно око 450 пацијената.

У Руској болници у Панчеву која је била одлично опремљена радио је др Владимир Левитски, за кога се говорило да је "прави мађионичар са скалпелом у рукама" и зато су тамо долазили на операције, не само Руси из Југославије него и њихови сународници из суседних земаља и многи Југословени. Али, истиче др Стеван Литвињенко, нису ни сви руски лекари били цвећке. Мањи број њих је добио отказе због пијанства и уживања у морфијуму.

Руса би у нашој земљи било још више да после избеглиштва нису морали и одавде да беже – и то два пута. Већ у септембру 1944. године њих око 10.000 морало је да побегне испред трупа Црвене армије које су умарширале у Србију, плашећи се репресија. У Југославији је остало још око 20.000 Руса. Рачуна се да су КНОЈ и касније ОЗНА, као и совјетски СМЕРШ, ухапсили око 1.000 Руса по завршетку рата. Многи су одмах убијени, други су завршили у гулазима у Сибиру, а некима се ни дан-данас није открио траг.