Егоизму, пригрли ме!

Ко сам ја заправо?

Емигрант, странац у сопственој држави, правоснажни држављанин у туђој, Српкиња прошведски настројена, или пак Швеђанка просрпски окренута, гомила набујалих, а никад до краја спроведених талената од којих је само онај где волим неизмерно своју децу и породицу исплатив.

Не користим се камуфлажом, јер просто не волим да се маскирам, већ стварност сагледавам ненацифрану, непремазану свим тим мастима и фарбама, а свет као мутљаг у којем свако има своју реалност коју обично заснивамо на кратковидој површности, верујући оном што видимо голим оком и доживљавамо голом задњицом!

То је свет којем се сила убрзања успесно свети, чинећи да јурцањем не стижемо да спознамо сами себе и у ком правцу ходамо! У том вртлогу високих жеља, лоше процењених способности и благог егоизма, наш пешчани сат истиче, а живот нам полако замиче за леђа!

Кажу: "Ћути, добро ти је, нек сте само далеко одавде!" И ја тако изабрах да ћутим......

Једино понекад попричам са својом сумњом и стрепњом, критиком и скептиком, које ме увек заинтригирају неким својим ставом! Покушавају да ме упуте у објективно сагледавање себе, самокритици и преиспитивању својих поступака у нади да будем боља према другима. Али авај! - ово "јаство" које ме окружује, стање превелике самоважности, самољубља и уздизања себе, саботира сваки покушај мога напора.

Та изгубљена мера коју смо спремни тако лако да пређемо, стављајући себе и своје прохтеве у први план, поимајући себе као епицентар свих дешавања, своје ја као једину стварност, док је све остало у односу на нас! И тако, док нешто не ућаримо......

И таман да узвикнем "еурека!", и поделим стечено сазнање - критике и мене - са другим људима, видим да сам закаснила; јер не могу ја да се такмичим са тим "јаством"! Оно наступа атрактивно, замазује нам очи прашином коју за собом диже.

И тако убеди оно мога земљака да треба да се развали од посла, како би се у родној груди још један спрат дигао небом под облаке, убеди моју радну колегиницу Швеђанку, самохрану мајку, да треба да купи скупоцене чизме "because she's worth it" док јој дечица грицкају јефтину шведску храну, јер нема услова за квалитетнију, сем кад је неки празник, убеди љубазну Иранку да је дићи кредит за куповину гардеробе сасвим нормална ствар, а надобудну земљакињу да јој је време да мења аутомобил јер је са своје четири године старости постао "леш"!

Да ли сви они спадају у оних 70% егоиста ове земље које је објавила светска статистика ових дана, или пак у оних 30% срећника!? Не знам!

Али се питам само, за колико квалитетних и топлих часова љубави и задовољства би били на добитку када би све те зеље усмерили ка времену посвећеном својој деци! Чак ни очајање, као и несигурна будућност нису тако тежак јарам све дотле док волимо ближње и делимо добро, а у томе изузимамо себе!

Само чекам да му и ја дођем на ред, већ сам смислила шта бих ја желела да мењам - хоћу нови разум, овај што имам је изашао из моде!