Дипломатска принова

Најновији аранжман Београда и Приштине је прилично оригиналан феномен. Иако њихови односи остају врло проблематични и у међународним размерама, успели су да ојачају своје улоге на међународној сцени.

Ако све буде ишло по бриселском договору: Србији следује статус кандидата за чланство у Европској унији, а неоспорено право учешћа на регионалним скуповима добијају представници власти на Косову – без ознака и једнострано проглашене државности и Унмика, а уз позивање и на Резолуцију 1244 Савета безбедности УН и на мишљење Међународног суда правде. Коме год није јасно шта би све могла да значи ова формула (мени реалистична) добиће специјалистичка разјашњења на другим страницама нашег листа, а на овим ступцима покушавам да је повежем и упоредим, с глобалним кретањима.

Споразум Београда и Приштине, под окриљем ЕУ, представља пажње вредан изузетак од учесталих међународних – неспоразума. Више се на овим просторима напредовало (почев од Дејтонског споразума 1995. за мир у БиХ) у смиривању ситуације, и за много краће време (а нама се отегло) него у вишедеценијским прегањањима на другим шкакљивим локацијама.

На пример: око поделе (од недавно и атомске) Корејског полуострва и кипарског острва (инвазијом турских трупа). Још дуже: у конфликтима између Израелаца и Палестинаца, па и споровима око разграничавању Индије и Пакистана који су довели до њиховог међусобног надметања у атомском наоружавању, што се све додатно компликује сумњама (које такође трају дуже од ратова на просторима бивше СФРЈ) у домете нуклеарних амбиција оближњег им Ирана…

Помаља се тако, макар у мојим маштаријама, шанса да „балканизација”, као подругљиви израз за бескрајна и сурова етничка цепкања географских и административних целина, постане симбол обрнутог процеса – за превазилажење нерационалних подела. Али, чини се да већину плаши ситуација у којој ће јој Балкан, који памте као збирку негативних искушења, бити узор за позитивна кретања, уз остало и зато што такав преокрет сугерише да се овде напредовало а на разним странама, обично напредујућим, назадовало.

Осећам, стога, потребу да нагласим нови значај Балкана. Уз све мане, којих се врло тешко ослобађа, овај регион се испоставља као лабораторија у коме се доказује да је могућно да се из зла излегне добро, и то баш у време кад се многа добра премећу у зла.

Пре безмало тринаест година, изгледало је да на свету нема веће невоље од „косовског проблема”, а данас се баш он испоставља као пример како је могућно решавати и највеће проблеме. У стилу: ако су Срби и Албанци могли да се договоре да међусобну, такорећи већ антологијску, нетрпељивост претворе у обострану афирмацију на интернационалном плану – иако их локални опозиционари оптужују за „издају” – зашто то не би пошло за руком и осталим, много важнијим и моћнијим, актерима на ускомешаној глобалној сцени?

Постоји бар још неколико ситуација које су горе, и по свет непосредно или посредно опасније од косовске, а да у њима нема охрабрујућих наговештаја. Упркос знатно јачим спољним војним интервенцијама, увек на челу са САД, и Авганистан и Ирак су далеко од пожељног решења унутар себе, док се њихови изазови преливају на околину.

Не помажу довољно ни финансијске интервенције за сређивање уздрманих међународних, нарочито европских, тржишта позајмица и буџетских „простирања преко губера”. Нема знакова охрабрења ни на хроничним жариштима, као што су Блиски (израелско-палестински конфликт) и Далеки исток (корејска натезања), упркос дипломатским напорима дужим од пола века, као ни у решавању кипарског „питања”, насталог турском војном окупацијом (1974.) северног дела острва, нити у Русији и Кини јењавају сепаратистичке тежње, које на специфичан начин истрајавају и у Британији, Шпанији, Италији, Белгији…

У наведеним околностима, споразум Београда и Приштине делује као драгоцена принова, бар у дипломатским „јаслицама”. Обема странама, чији суштински национални циљеви и даље делују неускладиво, обезбедио је напредак на интернационалној сцени.

Такав исход је произишао, мислим, из још једне оригиналности. Први пут је, после дужег времена, спољни притисак – у споју растуће улоге Немачке, и оживљеног ангажмана Америке (упркос преусмеравању перспективе са Атлантика на Пацифик) – био усмерен не само на Београд него и на Приштину.

Нема, међутим, места нашем разгаљивању. Добијање кандидатуре за чланство у ЕУ захтеваће наставак свакојаких реформи, а поготову промене менталитета. Који сада, рекло би се, показује одлучност да, у виду дипломатске принове, дефинише реално света у нама и нас у њему…