Моја прича нема крај

Пре три године је ирански редитељ Асгхар Фархади,заједно са својим филмом „О Ели” награђеним „Сребрним медведом” за најбољу режију,боравио у Србији на Кустендорфу. Ове године до Дрвенграда није лично стигао, послао је топле поздраве и предивну главну глумицу Лејлу Хатами, јер је у време 5. Кустендорфа боравио у Лос Анђелесу како би, за прошле године „Златним медведом” награђени филм „Развод: Надер и Симин”, лично примио „Златни глобус”. У међувремену је Фархади боравио и на 62. Берлиналу као члан званичног жирија и одатле опет кренуо пут Лос Анђелеса,како би примио и овогодишњег Оскара за најбољи инострани филм.

Како су у Ирану реаговали на освајање „Златног глобуса” и Оскара?

Веома сам срећан и због „Златног глобуса” и због Оскара, а најважније ми је што су и Иранци срећни и свесни значаја културне делатности кроз чију нас призму и сагледава свет. Мишљења сам да људи широм света треба једни друге да спознају кроз културну призму, јер једино тако слика увек може бити јаснија.

Како је иранска влада реаговала на Вашу победу у Америци?

Оно на шта се суштински односи ваше питање је нешто што се догађа између влада двејудржава, а за њих немам никакву поруку. Мишљења сам да људи који седе у владама не воле филмску уметност. Што се тиче иранске владе, она није једногласно тело,те су тако неки људи били срећни због успеха мог филма, а неки не. Како ја нисам ни политичар ни борац за социјална права већ само филмски радник, могу само да кажем да ми је од свега најдража срећа иранског народа.

Шта је инспирисало овај филм?

Моја лична животна прича као и друштвене прилике у данашњем Ирану.

Хтели сте да се разведете?

Ха! Не. Хтео сам да попут мог главног јунака, заједно са супругом, останем да живим у Ирану. Овим филмом сам имао намеру да истражим односе међу људима, припадницима различитих полова, генерација, слојева. Да истражим и њихов однос према етици, да отворим питања брака, породице и са традиционално-религијских и са савремених, модерних аспеката.

Основна тема Вашег филма је развод брака, а таква тема је универзална. Да ли само у томе можемо тражити узроке изузетног успеха Вашег филма у свету?

Нисам сасвим сигуран шта је тачно у питању, али је важно да, иако је по теми ово локалан филм, он проговара о људским односима који су свима у свету разумљиви. Брак је облик односа између двају људских бића, а то није у вези ни са географијом ни са раздобљем, баш као што и питање људских односа није специфично само за одређено место или културу. Учестали брачни разводи су један од најважнијих и најсложенијих проблема модерног друштва. Тема филма „Развод: Надер и Симин” је изван географских, културних или језичних граница и зато је он доступан широј јавности. И ми у Ирану имамо велики број развода и, радећи на сценарију, често сам одлазио на суд и присуствовао многим породичним и бракоразводним парницама.

Тако сте нам приближили и шеријатско судство, али и отворили питања двоструког морала?

У модерном друштву морално понашање је у великој кризи. Нема више строго одређеног моралног стандарда, искривљују се и правила и вредности и савремени човек све чешће сам са собом упада у конфликт у ситуацијама када је потребно да одлучи шта је морално а шта не. Ту се онда отвара читав низ питања, међу којима су и шта је у било којој ситуацији добро а шта зло, да ли је морална грешка не рећи целу истину и да ли је прећуткивање истине такође лаж.

Разрадили сте и тему страха од божје казне, отворили питања односа према религији, што су такође универзалне теме?

Религија има сасвим другачију улогу у животима људи који припадају различитим класама, а у Ирану постоје две веома различите класе. С једне стране имате сиромашне људе, којима је религија један од главних покретача живота и који живе на веома традиционалан начин. С друге стране имате образоване и материјално бољестојеће људе, углавном припаднике градског становништва. Иако су многи од њих такође верници, они воде модеран градски начин живота. У мом филму се види тај различит приступ религији.

У филму се поставља и питање остати или отићи из Ирана?

Мислим да је данашњем свету потребно више питања него одговора, јер одговори спречавају размишљање, испитивање и самоиспитивање. Још од прве сцене мој филм на то подсећа, али и пита да ли ће иранско дете имати бољу будућност у властитој земљи или у иностранству. Ја не дајем одговор, већ нудим публици да сама себи поставља питања као што је ово.

Да ли и због тога Ваш филм има отворени крај?

Важније је постављати питања него чекати одговоре, јер на свако питање не морате добити одговор. Крај мог филма је отворен и зато што живот нема краја и зато што прича попут ове нема краја. Увек ће се овакве теме изнова враћати у наше животе. И приче о браку и разводу, подизању деце, моралу и религији и о томе шта је модерно и савремено, а шта не.

Оно што Ваш филм чини додатно чаробним јесте природност Ваших глумаца?

Обично процес бирања глумаца код мене дуго траје, али када их изаберем кажем им да није потребно да знају глобално значење филма нити да се концентришу на дефинисање својих ликова и њихових намера. Моја метода је таква да прилагодим ликове сваком глумцу, његовом начину живота и рада, а оно што је константна вредност мог рада са глумцима јесте вежбање. Пробе и пробе, док глумци не постану заиста своји ликови. Када почне снимање онда сви опуштено можемо да се посветимо појединостима и детаљима.

.........

Фархадијев „Развод” коначно и пред нашом биоскопском публиком

Фархадијев „Развод: Надер и Симин”, који је светску премијеру имао у фебруару 2011, био је приказан тек крајем новембра прошле године на београдском Фестивалу ауторског филма, али није имао ту част да га локални дистрибутер (уједно и продуцент фестивала) одмах прикаже и у нашим биоскопима, иако су до Србије већ стизале вести о његовој великој гледаности у Европи (у Француској га је видело више од милион људи). Тадашња погрешна дистрибутерова процена биће ипак, како сазнајемо, ускоро исправљена. Захваљујући Оскару, Фархадијев филм ће се пред београдском биоскопском публиком наћи у марту, чим се отвори реновирани новобеоградски биоскоп „Фонтана”...