Прича о косметским облацима смрти

Прича о косметским облацима смрти„У време агресије НАТО на СР Југославију боравио сам на Косову и Метохији, као патолог у екипи интернационалних медицинских стручњака. Одлучио сам да, тринаест година после тог трауматичног искуства, објавим истину о страдању наше земље, нашег народа и наше културно-историјске баштине.

Овим речима, о својој књизи „Косовскометохијски облаци смрти”, говори проф. др Вујадин Оташевић, данас пензионер, а током свог богатог радног века познати професор Медицинског факултета, патолог и низ година директор Института за судску медицину у Нишу.

„Настојао сам да људе, који су доживели драму на просторима Косова и Метохије, представим из искреног и племенитог угла. Вртлог косметске несреће, која и даље траје, приморао ме да откријем много тога што ће бити највећа опомена за будућа времена и доказ новим генерацијама колика је цена одбране завичаја и слободе”, рекао нам је проф. Оташевић.

Књига „Косовско-метохијски облаци смрти”, уз бројне аутентичне фотографије и званичне документе, сведочи о последицама ужасних злочина, не само на Косову и Метохији, већ и на другим подручјима Србије и Црне Горе. Пишући о стравичном догађају на путу Ђаковица–Призрен, од 14. априла 1999. године, др Оташевић каже: „Три пута су авиони надлетали и бомбардовали колону од око хиљаду албанских избеглица које су се враћале својим кућама. У колони су били искључиво старци, жене и деца. Погинула је шездесет једна особа, тридесет шесторо њих је рањено, а призор са раскомаданим и свуда около разбацаним телима за све нас био је језива сцена”.

Оташевић пише и о догађају од првог маја 1999. године, у косовском селу Лужане: „НАТО ракетама гађа аутобус ’Нишекспреса’ који од Ниша саобраћа до Приштине, у тренутку кад возило прелази преко моста на реци Лаб. У аутобусу, који је директно погођен, били су цивили српске и албанске националности, жене, деца и старци. Убијено је тридесет деветоро, а рањено тринаест путника. То је неизбрисива флека на образу агресора, јер је аутобус постао згариште раскомаданих и угљенисаних тела.”

Још у време агресије професор Оташевић је са колегама из целог света упозоравао – а у књизи документовао медицинским налазима и фотографијама – на несагледиве последице тровања и радијације. Он наводи да су изведени многи напади из ваздуха на рафинерије нафте, резервоаре и складишта, на фармацеутска и постројења електропривреде. Коришћене су и термовизијске бомбе које развијају високу температуру, због којих и после више година долази до оболевања и уништавања живог света.

„У последњој деценији прошлог века страдали су сви народи тадашње Југославије, али само патња и страдање Срба и данас траје. То се и даље од светских моћника прећуткује, релативизује и умањује. Исконски је морално и људски поштено саосећати са онима који пате и стално указивати свету на њихово страдање, ако ни због чега другог, онда зато да не би остали сами али и да други не би доживели исто”, рекао је др Вујадин Оташевић за „Политику”, захваљујући се на помоћи сарадницима из Комисије за нестала лица Владе Србије.