Побуна запостављених

Прилози из наше управо завршене серије текстова показују да захтеви за формирање нових општина у Србији најчешће долазе из два правца. Најпре, из предграђа великих градова (Београд, Нови Сад), чији становници сматрају своја насеља комунално запостављеним у односу на централне зоне. И процењују да се тај вишедеценијски несклад може брже смањивати ако предграђа добију статус општине. Отуда вишегодишње иницијативе за оснивање општина као што су Дунавски и Авалски венац, Калуђерица и Батајница у Београду или Петроварадин, Футог, Ветерник у Новом Саду.

Друга врста захтева долази из делова општина које нису велеградске али чији становници сматрају да су њихова насеља економски способна да сама (боље) брину о сопственом развоју. Такви су захтеви становништва Севојна (део града Ужица), Црвенке (део општине Кула), Нове Пазове (део Старе Пазове). И у поменутим варошицама сматрају да су њихова насеља комунално запостављена у односу на централно општинско место и да се из те запостављености може изаћи једино издвајањем из постојеће локалне самоуправе.

Ови захтеви за формирање нових општина одавно постоје, али наше централне власти очигледно не журе са одговорима на њих. И то, вероватно, зато што постоји и уверење да су за територијалне реорганизације потребне добре припреме, а и осмишљен концепт на нивоу целе државе. Мада је очигледно да и постојећи концепт није добар. Нити је прилагођен ономе што се током прошлих деценија дешавало ,,на терену”, тако да код нас исти општински статус данас имају и Црна Трава са 1.661 и Нови Београд са 212.000 становника. Или Лесковац са 145 и Мали Иђош и Србобран са по три насеља.

Неке од ових нелогичности могуће је превазићи формирањем нових општина али тако што ће на сваком таквом подручју бити успостављен добар баланс између броја насеља и броја становника, њихових потреба, комуналних и географских карактеристика итд. Такође се подразумева да нова локална самоуправа може сама себе да издржава а не да сутрадан буде још једна од оних које ће се окачити држави о врат.

Аутори прилога у нашој серији су навели и то да би се, начелно, могло добро управљати и садашњим често веома великим општинама, али да томе наши политичари нису склони. Наиме, они готово увек и у свему фаворизују централно насеље или централни део града и тиме стварају незадовољство и подстичу захтеве за издвајањем осталих насеља.

Проблем који се намеће у вези с формирањем нових општина су и нове администрације. Неки тврде да нова општина не мора да доведе до пораста локалног чиновништва (наводно би из старе ,,заједничке зграде” део административаца ,,само прешао у нову”), али зна се да је то код нас готово немогуће: локални политичари не смањују администрацију зато што запошљавају своје (нове) људе у њој. Другим речима, локална администрација, као и она централна, расте зато што се политичке странке не одричу свог монопола на кадровско одлучивање.

Свему овоме треба додати чињеницу да се питања у вези са формирањем нових општина и децентрализацијом увек актуелизују ,,некако баш пред изборе” док у међуизборном периоду расправе о томе утихну, што уноси сумњу у стварне намере покретача таквих дискусија.

Ипак, на питање из наслова: да ли су Србији потребне нове општине одговор аутора наших прилога је углавном позитиван. И своди се на то да је претпостављени бољи живот грађана на локалном нивоу мерило оправданости сваког таквог захтева. А конкретну одлуку о томе да ли негде формирати нову општину или не вероватно би требало донети тако што би на једном замишљеном тасу стајале разне погодности које нова локална самоуправа доноси њеном становништву док би са друге стране били сви они трошкови и минуси (економски, комунални, финансијски) које би то подручје тешко могло да надокнади. Па ко како на том вагању прође.