Античка драма на Андрићевом венцу

Тако је све лепо кренуло у новембру прошле године да нико није ни помишљао да ће нова 2007. година за сликара Димитрија – Дишка Марића почети губитком најдраже особе. На Дан Народног позоришта, 22. новембра, у националном театру је представљено фототипско проширено издање мемоарске књиге велике глумице Невенке Урбанове. "Жељу да Народно позориште буде издавач са великим задовољством сам прихватила. Тако сам после четрдесет седам година поново у својој кући", написала је Урбанова у обновљеном издању књиге "Свици који словима светле".
– Срећан сам што јој је Народно позориште то приредило. Доживела је сатисфакцију после толико година, јер њен живот је био позориште. Она је била радосна што се на тај начин, поновним издавањем књиге, враћа на сцену националног театра који је својевољно напустила 1959. године, после нанетих јој увреда. Дејан Савић, управник позоришта, прочитао је поздравни телеграм, како је рекао, наше велике и најстарије живе глумице. Поносим се реаговањем публике тог дана која је после тих управникових речи хорски узвикивала: "И наша највећа жива глумица" – говори Дишко Марић, који је са Невенком Урбановом провео педесет и две године заједничког живота.

Непуних месец дана после тог крунисања каријере Невенке Урбанове, почеле су да се догађају невоље. Тражећи лекове за позоришну диву, Дишко се обрео и на Бањици, у Улици Незнаног јунака. Потрчао је за аутобусом и, после судара са младићем који је излазио из возила на станици, пао је на бетон и задобио озледе. Глава му је била сва у крви. Дошао је у стан на Андрићевом венцу 8 и ту затекао велику глумицу такође са крвавом главом. Пролазећи поред сточића, она се саплела и главом ударила у његову ивицу. "Нема везе", рекла је, "ионако сваки час падам као каскадер Бата Камени". 

Ту је већ овај београдски Епикуров врт, у оном изворном смислу од пре 2.300 година, а не по оном искривљеном тумачењу да се живи да би се раскалашно уживало, почео да се цепа по шавовима. Јер, гарсоњера од четрдесетак квадрата Невенке Урбанове на Андрићевом венцу 8 било је место једноставног живота, скромности, оаза пријатељства и оданости, место где телесни и ментални бол нису имали шта ту да траже, стециште бегунаца из јавног живота и склониште од сваке мржње.

Деведесетосмогодишња глумица, за коју је један лекар рекао да има скелет као орнамент, на чудан начин се брзо опорављала од повреде. Кад је блиском пријатељу описивала како јој модрица на глави брзо нестаје, он јој је, у шали, рекао да о томе никоме не говори, јер бар она би требало да зна како су у средњем веку завршавале жене са таквим особинама.

Десетак дана пред Нову годину Дишку Марићу су почели болови да раздиру груди. Улазак лекара Хитне помоћи у стан велике глумице је означио почетак драме. Сликара су морали да сместе на клинику, јер је већ био у прединфарктном стању.

– Невенка је била у великој бризи, без обзира што сам јој се свакодневно јављао телефоном. Бојала се да се више нећу вратити у стан на Андрићевом венцу, иако је поред ње стално била моја сестра Светлана – каже Дишко.

По свему судећи, страх да ће после Душка остати и без Дишка допринео је да наша велика глумица донесе коначну одлуку – да јој више није до живота и да себи неће дозволити још један губитак најдраже особе. Јер, Невенка Урбанова је још на почетку каријере, тридесетих година, у Паризу упознала свог супруга, вајара Душана Јовановића, сина дворског фотографа Милана Јовановића и синовца чувеног сликара Паје Јовановића. Носила је за њега из Београда писмо вајара Ристе Стијовића. Били су у браку од 1933. до 1945. године када је Душко после дуже болести преминуо.

(Сутра: Одлучила да умре)