Продавци магле

У Србији ништа ново. Чим се курс евра пробуди и динар клизне на курсној листи, као по команди огласе се људи са спасоносним решењем – заменимо националну валуту европском новчаном јединицом. И по њима – сви наши проблеми нестаће као руком однесени. Да ли?

Да се о свему овом није неколико пута надугачко писало и причало још би се могла и која озбиљна реч прозборити на ову измишљену тему. Пошто се, међутим, ова прича готово циклично понавља, као и злехуда судбина нашег мучног динара, на њу се не треба освртати с позиције струке, реалности и могућности за тако нешто – да динар заменимо евром.

Много је озбиљније питање – коме је и због чега у овом часу потребно подгревање овог готово схоластичког питања попут оног чувеног – колико анђела може да стане на врх игле. Па ти сада буди паметан и једнозначан.

Све би, па и ова идеја, било смисленије и разумљивије да се таква залагања чују за кафанским столом после неколико тура пића. Али, не. Људи од струке и науке, чак и на копаоничком „Бизнис форуму”, што би требало само по себи да има неку дозу озбиљности у приступу проблему, продају маглу о спасоносној монетарној алхемији. А свесни су да то о чему снивају има везе са реалношћу колико и наше приступање Европској монетарној унији до краја ове године.

Али, то је некоме потребно. Зашто? Па да се пажња, не само стручне јавности, одвуче на неки други, пети или девети колосек. Да се проблем сасвим упрости, а све невоље с курсом и валутом пребаце на Народну банку и њеног гувернера. Ова влада као и све претходне од 2002. које ову земљу и њену економију нису извеле из вишедеценијске кризе ни за шта нису криве и одговорне.

Заменимо понижени и осакаћени динар његовим височанством евром и – проблема неће бити. Једноставно, али потпуно сумануто, јер тај исти евро није спасао до краја Грчку од банкротства. Шпанија, Португалија, Ирска, Исланд… још се тресу. Готово све земље Европске монетарне уније, којима је евро новчана јединица, и њихове економије трпе велике штете. Готово да посрћу под ударима рецесије због системске и фактичке несавршености своје валуте. А Србију ће да извуче из свакојаког глиба.

Не бива.

Пошто се предизборно удварање странака бирачима захуктава, никоме, чак ни опозиционим партијама, не пријају питања о паду динара. Шта ако неким чудом сутра дођу у позицију да руководе привредом, па и курсом?

Ко год да дође у Немањину 11 овог лета мораће да покрене замрлу привреду, да крене с новом индустријализацијом, јачањем извоза, запошљавањем, драстичним кресањем трошкова, реформама јавног, пензионог, здравственог, школског, правосудног… и ко зна којих све не система. Па тек ако у томе успемо – има наде и да јадни динар ојачамо и да га успешније бранимо од стране новчане конкуренције.

Са слабом привредом и сиромашним друштвом нема јаке валуте. Србија би евро, чак и да га неким чудом добије, за веома кратко време срозала горе него динар јер – не може да га штампа у Топчидеру.