Мој Винко није био „комуњара”

Први пут јуче додељено је признање „Трепетало из Трогира – регионална награда за медије Ранко Мунитић”, аутору анимираних филмова и карикатуристи светског гласа Недељку Драгићу (1936), у новоотвореном Центру за медије „Ранко Мунитић”, у Београду, у стану у којем је Мунитић живео и стварао. Одлуку је донео жири у саставу Зорица Јевремовић Мунитић, Вељко Крулчић, Игор Гало, Растко Ћирић и Јанко Баљак.

Захваливши се на новчаном делу признања, (плакета ће бити додељена крајем маја на загребачком Анимафесту), Драгић је почаст указао Ранку Мунитићу, једном од најбољих познавалаца филма, стрипа и естетике анимације код нас, човеку који је много допринео популаризацији и Загребачке школе анимираног филма у свету:

– Ранко нас је све познавао „у душу”, он је оличавао идеју да нема доброг уметника без доброг критичара, а разумели смо се чак и када се нисмо слагали.

А Недељко Драгић, једно од кључних имена те Загребачке школе цртаног филма, аутор је и култних стрипова, међу којима се издваја „Тупко”, чије ће библиофилско издање, посвећено 40. годишњици Гран прија на Међународном фестивалу стрипа у Монтреалу, бити представљено данас у подне, у београдској књижари „Беополис”.

Драгићев филм „Дневник” уврштен је међу десет најбољих анимираних филмова свих времена, Оскар му је замало умакао, али је зато постао члан Америчке филмске академије. Из Загреба је отишао још пре деведесетих, с образложењем да му је већ доста један рат преживљен у детињству, а сада живи између Загреба и Минхена, ради и рекламне филмове. Његови најважнији и најпознатији филмови су „Иду дани”, „Можда Диоген”, „Кротитељ дивљих коња”, „Дневник”, „Туп-туп”, „Дан кад сам престао пушити” и „Слике из сећања”.

У разговору за наш лист каже да је остао посматрач.

– Недавно сам завршио „животну” књигу коју сам радио двадесет година, и назвао је „Тихо путовање, Минхенски дневник”. У слободно време пуно возим бицикл, узмем оловку и блок, и када угледам нешто бизарно, нацртам то у амбијенту тако да линија заправо одражава мисао. Црно-бело, густином линија правим своју слику, дајем једну визуелну драматургију, од разређења до згушњавања, коју има и живот – објашњава Драгић.

Свог јунака Винка – стару гарду, у ствари наследника Тупка, приказао је „од илузије до демократије”, у емиграцији, у пензији, као својеврсни алтер его. Рођење свог Винка, Драгић описује:

– Срео сам пуно таквих људи, нарочито у Загребу, они све знају, то су симпатични пијанци. Овај лик смислио сам још 1987, када је покренут лист „Запад”. Винко није „комуњара”, он критикује све, и комунисте и капиталисте, али је здрави левичар.

Драгићеве цртане и анимиране јунаке упоређују с немим филмом, с малим човеком, луталицом и антијунаком кога је овековечио Чаплин. Наш саговорник одобрава то поређење:

– Некада карикирам да је после Чаплина филм могао и да престане да постоји. Код њега је све садржано, од „Кума”, па надаље. Чаплин је одрастао на позорници и тако стекао своје знање. И ја сам прошао сличан пут. И сада, када сам лоше воље пустим „Светла велеграда” и заборавим на све. И у мојим филмовима Чаплин је присутан као лајтмотив, тако му одајем признање у „Дневнику”, као и у овом последњем филму „Слике из сећања”.

Као члан Америчке филмске академије, несуђени оскаровац, могао је да буде део велике филмске индустрије. Ипак, Драгић је остао свој. То објашњава овако:

– Доста сам рано сарађивао са „Западом”, али никада нисам хтео да напустим свој ауторски филм. Комунистичко друштво је ипак било једно експериментално друштво, иако је било и диктатура. Мислим да смо у уметности имали чак и више слободе него на западу. То сам рекао у Холивуду, када су прекинули пројекцију мог филма „Иду дани”, јер нису веровали да је направљен у комунистичкој Југославији. Питали су ме о цензури. Ја сам им онда духовито објаснио да мој пријатељ из Холивуда има цензуру профита и да снима једноличне филмове док ја имам цензуру духа, не смем да дирам у Тита и партију, али је све друго слободно. Рекао сам да за уметника није важно да ли га неко притиска политички или новцем, и добио сам велики аплауз.

Драгић тако објашњава и традицију загребачке школе анимираног филма, успех Душана Вукотића, Костелца, Мимице, и других, а пре њих врсних цртача Андрије Мауровића и Валтера Неугебауера – најпре тиме што нису копирали америчке стрипове и што су остали своји.

Марина Вулићевић