БиХ данас – ни у рату ни у миру

 АСОШИЈЕТЕД ПРЕС, Њујорк

Сарајево – Босна и Херцеговина је данас, 20 година од почетка рата, „монструозна бирократска творевина” у којој припадници три народа желе исто што су желели 1992. године, оцењује америчка новинска агенција АП.

„Босна има трочлано ротирајуће председништво, свака мини-држава има свог председника – што је укупно пет председника, 13 премијера, више од 139 министара, више од 760 посланика и 148 општина. То је дисфункционални систем који мора да се поједностави ако Босна жели да оствари циљ придруживања Европској унији. Брисел инсистира да Босна буде више централизована, а то се коси са жељом Срба да задрже своју аутономију. Хрвати са своје стране инсистирају на својој мини-држави, уместо да је деле са Бошњацима, а Бошњаци желе јединствену државу. У ствари, сви желе оно што су желели 1992. године. Тако да Босна данас није у рату, али извесно није ни у миру”, наводи АП.

Етничко неповерење или економске разлике између ентитета чине да групе у Босни остану одвојене. Деца у школама уче три различите верзије историје, а свој заједнички језик називају трима различитим именима – српски, бошњачки и хрватски – и одрастају изоловано једни од других у моноетничким енклавама.

Страни инвеститори – једина нада за економију земље – избегавају Босну због њене политичке нестабилности и огромног бирократског система, указује АП.

LE МONDE, Париз

Сарајево, црвена линија

Париз – Како пригрлити сложеност прошлости и садашњости града између истока и запада, подједнако блештавог и сјајећег и тамног и грубог? Четири века отоманске власти, неколико деценија хабзбуршке монархије пре југословенске судбине, прво краљевске, потом Тита.

Наде у „социјализам људског лика“ нагло су се срушиле 1991, а 6. априла 1992. почела је најдужа опсада савремене историје: 1.395 дана.

Напад оркестриран из Београда и Загреба сручио се на малу заједницу и њене цивиле, меморију ратова и религија. Уколико је то некоме непријатно, ту су чињенице: опсада Сарајева која је коштала 11.541 махом цивилни живот не сме да буде заборављена. Колико живота и уништених породица? Понижавање и насиље свих врста, тортура, убиства, „урбицид“, „момороцид“ и геноцид. Речи се боре да репродукују магнитуде почињених злочина и патњи.

Како да се не сетимо беспомоћности и резигнације „међународне заједнице“: кршење примирја, игнорисање резолуција, разни мировни планови осуђени на неуспех, да не помињемо апсурдну мисију Унпрофора задуженог за мир док се рат распламсавао. Западни политичари нису одрасли током тог рата: слепи на маскараде деспота и ратних хушкача, неми пред хорором, силовањима, депортацијама и уништавању несрпског становништва, глуви да позову помоћ. Каква срамота.

Сарајево... „град који се у исто време окреће, умире и поново рађа“ (Иво Андрић). То је истина и данас.

THE INDEPENDENT, Лондон

Избеглице и данас приоритет

Лондон – Више од 330.000 особа које су биле приморане да напусте своје домове током рата у бившој Југославији и даље се воде као избеглице или расељени, 20 година после почетка једне од најкрвавијих епизода ратовања, опсаде Сарајева.

Током конфликта 1991–1995, који је водио распаду Југославије, око 200.000 особа је убијено, а процењује се да је број оних који су остали без огњишта 2,7 милиона – највећи број у Европи после Другог светског рата.

Они који се нису вратили својим некадашњим кућама сада су приоритет Агенције Уједињених нација за избеглице, која је покренула пројект намењен за 74.000 најугроженијих. На конференцији у Женеви ове недеље, званичница УНХЦР-а дефинише проблем као „један од пет приоритета заштите избеглица широм света”.

Већини оних који су побегли омогућено је да се врате или населе локално, али док главни град Босне обележава 20. годишњицу опсаде, многима тамо и даље недостају одговарајући смештај, уредна примања, здравствена заштита и образовање.

Скот Пол из уреда УНХЦР-а у Босни каже да 8.500 особа – махом старијих, самохраних мајки или инвалида – и даље живи у неком од 150 „колективних центара” или у смештају испод основних стандарда живота.

ГЛАС СРПСКЕ, Бањалука

Дан када је почео прогон и етничко чишћење Срба

Бањалука – Почетак рата у Сарајеву 6. априла 1992. био је почетак прогона и етничког чишћења Срба из Сарајева, највећег етничког чишћења у Европи од Другог светског рата, слажу се политичари и истакнути српски интелектуалци.

Они подсећају да је до тог датума у Сарајеву живело око 160.000 Срба, а да их данас нема ни 10.000, углавном старих.

Бивши председница Републике Српске Биљана Плавшић изабрана је уз Николу Кољевића за српског члана Председништва Социјалистичке Републике БиХ на првим демократским изборима 1990.

Она каже да су 8. априла, два дана после седнице Скупштине, професор Кољевић и она дали оставке у Председништву СРБиХ, чиме је оно остало без представника српског народа.

„Рушење Устава за мене је значило почетак рата. Срби га нису желели. Они нису желели да разарају Југославију. Нису имали никаквог интереса за рат, али је очигледно да су муслимани имали.“

Књижевник Рајко Петров Ного каже: „Доћи ће нараштаји са сензибилитетом који ће морати да причају о ономе шта се све ту збило, јер нема злочина који се може сакрити. То да Срби нису имали шансе да избегну рат већ је опште место, о томе све више говоре и странци. Рат се могао избећи, али они са стране који су га програмирали, уз балканске страсти, то су операционализовали удруженим снагама.“

„Дакле и даље етничко чишћење које су они спровели није етничко чишћење, него је то само оно што смо ми спровели. Сарајево је од другог по величини граду у Југославији, кад је реч о броју Срба, постало град у коме има више Кинеза и муџахедина.“

Привредник, публициста и бивши политички функционер Рајко Дукић:

„Срби су у Сарајеву 1991. прецртани као конститутивни народ а историја ће показати, као и за оно што се сада дешава у северној Африци, ко је покренуо те ратове.“

SUEDDEUTCHE ZEITUNG, Минхен

Европа живи или умире у Сарајеву

Минхен – „Двадесет година после почетка рата, опсада Сарајева и етничка чишћења која су достигла свој врхунац у сребреничком масакру, нису више предмет интересовања међународне заједнице. САД су се још од 11. септембра 2001. окренуле својим проблемима, а европски политичари су пропустили прилику да дају јасну европску перспективу тој земљи западног Балкана.

У условима и под утиском светске финансијске кризе, европске перспективе БиХ нису предмет чак ни принципијелних разговора: већина европских политичара, чини се, избегава да учествује у дебатама о европској будућности државе која има стопу незапослености од преко 40 одсто.

Ангажман у корист БиХ не би им донео наклоност бирача, а није им ни стратешки примамљив. Питање европске будућности Босне и Херцеговине остаје препуштено бриселској администрацији која у духу бирократске традиције захтева склапање читавог низа међуетничких договора у БиХ, али не подстиче њихову реализацију.

ДНЕВНИ АВАЗ, Сарајево

Ко је почео рат?

Сарајево – Крвави пир над овом земљом још није стао. Променио је само свој појавни облик

Босна и Херцеговина ових дана обележава почетак најбруталније агресије на своју територију, државност, народе и грађане од свог постанка пре више од једног миленијума. Ову земљу харали су многи освајачи, окупатори и нападачи. Но, ниједном од њих, као што је то случај са србијанским агресором из 1992, није био циљ да у целости уништи њено биће, затре и сравни са земљом цео један народ.
Напротив, неки су, попут Турака или Аустроугара, донели и део вредности својих култура и цивилизација на ове просторе обогаћујући их на тај начин. Али, зло које је почело 6. априла 1992. године не да се мерити ни са једним злочином у Европи након Другог светског рата.
Тим пре што крвави пир над овом земљом још није стао. Променио је свој појавни облик, али то зло још грми над њеном будућношћу гушећи њене људе и њихов живот као да стишће жилу куцавицу. Сваки је дан борба за преживљавање, а свака нова ноћ крије опасност од подвала и подметања из истог легла агресије које је запуцало прије две деценије.
И данас се, као и пре 20 година, покушава замаглити истина о томе одакле се и према коме пуца, у кога су уперене цеви, и данас вербална артиљерија. Коме се развлачи памет? Та пропаганда за фалсификовање историјских факата, негирање агресије и геноцида није ни безазлена нити је треба потценити.
Обележавање годишњице опсаде и агресије за БиХ је симболички равно буђењу борца на првој линији одбране. Оно подсећа свет и нас да постоји јасан и прецизан одговор на питање ко је почео рат.

ГЛАС РУСИЈЕ

Нема назнака превазилажења кризе

Москва – Сергеј Романенко, научни сарадник Центра за политичка истраживања Института за економију Руске академије наука, „Глас Русије” оценио је да је последице балканских ратова могуће посматрати двојако: из политичког и из економског угла.

„И док се на политичком плану јасно види жеља за превазилажењем конфликта, на пољу економије бивше југословенске државе преживљавају тешка времена. Што је најупечатљивије, нема никаквих назнака да би се поменута криза ускоро могла превазићи. Ово, наравно, не претпоставља нове војне сукобе, али остаје чињеница да ће Балкан још дуго остати у центру пажње међународне заједнице”, рекао је Романенко.

ПОРТАЛ ФОНДА ЗА ПОЛИТИЧКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

Американцима важна подршка босанским муслиманима

Москва – Према мишљењу историчара Петра Искендерова, које преноси портал „Фонда за политичке перспективе”, „балкански регион само је део глобалне ’дуге нестабилности’ која се простире од региона јужне Сахаре у Африци па кроз северну Африку ка Блиском истоку, Балкану, Кавказу, јужној и централној Азији и делу југоисточне Азије.

„Пронаћи оптимално и дугорочно решење за сукобе засноване на традиционалним етничким и религијским моделима, а помоћу садашњих међународних инструмената – политичких и војних, није могуће. Они само омогућују великим државама да у регионима спроводе сопствене стратегије. Амерички конгресмен Том Лантош је 2007. изјавио да би ’улогу САД у стварању муслиманске БиХ требало да поздраве не само лидери постојећих муслиманских држава, попут Индонезије, него и џихадисти свих опредељења’”.

„А познато је да се број убијених муслимана у Авганистану и Ираку пење и на неколико стотина хиљада. У најмањој мери, једна Сребреница недељно”, каже Искендеров. „Управо стога је подршка босанских муслимана, а једнако и косовских муслимана, Албанаца, за Американце од изузетне важности. Како на пропагандном плану, тако и у њиховим укупним односима са муслиманским светом.”