Црвени и црни

Како до власти ако ниси убедљиво најјачи у парламенту или немаш под контролом више од половине посланика? Спасоносна формула је коалиција.
У политичкој теорији коалиција се описује као удруживање држава, политичких странака, организација или појединаца ради остваривања одређених, заједничких циљева. Уколико је реч о удруживању политичких странака њихов циљ је да управљају државом.
Србија је управо суочена с таквим избором. Они најснажнији, уколико желе да преузму државно кормило, морају да потраже политичке савезнике.

"Зидање" коалиције је, по правилу, веома осетљив и тежак посао. Светска искуства показују да се на почетку треба добро "наоружати" стрпљењем које, уз вешто преговарање и болне уступке, отвара врата и за најневероватније политичке комбинације. Неке европске државе, попут Немачке, Италије, скандинавских земаља или Аустрије, могу у том послу да буду одлични учитељи.

Послератна Немачка можда је и најупечатљивији пример како се – зналачким политичким лавирањем и прављењем коалиција најразличитијих боја – држава уништена у рату може уздићи до светске економске силе, уз трајно очување политичке стабилности.

Немачком политичком сценом од 1945. доминирају две групације: социјалдемократи (црвени) и конзервативци (црни). Чињеница је, међутим, да ове две странке нису успевале да самостално воде државу, већ су морале да међусобно сарађују или траже помоћ неког партнера. Највећи профитер оваквог односа снага црвених и црних била је "мала" Либерална странка (ФДП). У коалицији с левицом или десницом либерали су, с десетак процената гласова освајаних на парламентарним изборима, учествовали у управљању Немачком чак 42 године. И то као потпуно равноправан партнер. У тим коалиционим владама Либерална странка давала је министра иностраних послова који је истовремено био и вицеканцелар.

Крајем прошлог века на место Либералне странке у коалиционој влади "угурали" су се Зелени као партнер Социјалдемократске партије. Под истим условима као и либерали.

Значајна промена у политичкој слици Немачке догодила се на превременим изборима у септембру 2005. године. Опредељење бирача тада је онемогућило и левицу и десницу да се дочепају власти уз малу помоћ са стране. Маневарски простор нудио је само два решења – велика коалиција или избори.

Обе могућности криле су у себи велике непознанице. На старту је требало проценити шта доноси већу штету: улазак у владу с политичким противником или нови излазак на биралишта.