Гусари плаше политичаре

Они се не возе у скупоценим лимузинама, не носе папрено скупа одела, не одседају у луксузним хотелским апартманима, немају неприкосновеног лидера и не поштују партијску хијерархију. Једноставно, нису политичари. Возе се јавним превозом, облаче се скромно, одседају у четворокреветним собама у хостелима, а лидер им је заиста први међу једнакима.

Упркос свему томе, Пирати из дана у дан у појединим деловима Европе постају политичка снага. Штавише, борци за слободе на интернету и већу отвореност власти ће у најјачој економији Европе, према свему судећи, пореметити досад углавном предвидиву политичку сцену.

Зелени су сигурно поцрвенели од муке, а либерали остали без даха када су чули најновија истраживања јавног мњења која указују да би Пирати освојили чак 13 одсто гласова када би се избори за Бундестаг одржали сада. Томе се не радују ни владајући демохришћани Ангеле Меркел нити опозиционе социјалдемократе, јер би их званично избијање странке Пирата на место треће политичке снаге у Немачкој највероватније натерало на непопуларан корак – велику коалицију.

Засад су Пирати извојевали мале победе, освојивши јесенас девет одсто гласова на изборима за одборнике градског парламента у Берлину, као и осам одсто на недавним изборима у Сару. Предвиђају им још већи успех на локалним изборима у Северној Рајни-Вестфалији и у Шлезвиг-Холштајну.

Њихове колеге по „гусарству” освојиле су у Шпанији и Италији покоје место у општинским скупштинама, док је највећи успех засад постигла шведска странка Пиратиосвојивши два места у Европском парламенту.

Ово је ипак само почетак ових, како кажу, „политичара насталих у самоодбрани”. Подршка им расте управо због тога што се бране од актуелног политичког система присутног у безмало целој Европи, који под утицајем економске кризе све више смањује слободе и права „обичних грађана” зарад спаса политичких и финансијских елита.

 Под изговором спаса држава од банкрота, Европу запљускује талас строгих мера штедње, смањивања права радника као и доступности образовања и здравства. У таквој ситуацији људима је очајнички неопходна алтернатива устаљеним политичким елитама, које престају да брину за њихове потребе.

Управо у томе је шанса Пирата да постану својеврсни пионири нове демократије у постиндустријској Европи, која се неће више слепо заснивати само на економском расту већ и на равномернијој подели добара међу генерацијама. Инсистирањем на томе да су слобода, отвореност и јавност власти и доступност информација кључна питања 21. века, Пирати успевају да „гађају” горуће проблеме данашње демократије, које етаблирани политичари покушавају да ставе под тепих.

Због ових проблема, грађани губе веру у демократију, јер све јаче осећају да им је сваки избор наметнут, да их политичке елите не питају нити маре за њихово противљење одређеним одлукама, а да при томе наметањем нових правила на интернету, попут оних садржаних у трговинском споразуму Акта, желе да им што више онемогуће доступност информацијама на интернету.

Генерације стасале на „Фејсбуку”, али и оне који су за протекле две деценије једноставно навикле да им интернет даје приступ мноштву информација, не желе да прихвате цензуру.

И заиста свет се променио, хтеле то да прихвате елите или не. Оне ће морати кад-тад да прихвате то да се досадашњи концепт ауторских права на књиге, текстове или музику просто истопио ступањем на сцену нових технологија.

Захваљујући новим технологијама, Пирати сматрају да могу да превазиђу и владајући концепт „минималне демократије” у којој мањина одлучује за већину само на основу њиховог избора једном у четири године.

Онлајн платформом „ликвид фидбек” Пирати су омогућили да сви чланови њихове организације предлажу идеје, дискутују и гласају. Концепт који би можда могао да укључи много више грађана у процес одлучивања о заједничкој судбини.

С друге стране, не треба заобићи ни све мане овога. Дискусија у којој се чује глас сваког лако може да се претвори у пометњу у којој појединци својим неаргументованим нападима ремете доношење одлуке.

Због тога немачки футуролог Матијас Хоркс, сећајући се својих студентских дана седамдесетих година и заједничког живота са колегама, примећује да је неодрживо да сви желе да учествују у нечему а да нико неће „да опере судове”. Према његовом мишљењу, „без еманципације, нема трансформације” демократије.

Време ће показати да ли ће Пирати бити само фуснота у историји европске демократије или ће заиста успети да нешто промене. Без обзира на њихов успех, актуелне политичке елите мораће да препознају видљиву жеђ грађана уобличену у реченици коју је на почетку свог канцеларског мандата рекао Вили Брант: „Одважимо се на више демократије”.