Мала Велика Британија (1)

Уобичајено је да “наши” Велику Британију замишљају као богату империјалну силу, бастион традиције, монархију која има континуитет од скоро хиљаду година и државу која својом лукавом дипломатијом вуче конце светске политике раме уз раме са велесилама.

Наравно, кад год се у медијима појави вест која се тиче Велике Британије, пропратна слика обично је поносно здање Парламента са најпознатијом “сахат-кулом” на свету. Не знам колико пута сам морала да објашњавам да је Енглеска само део Велике Британије, која је опет само део Уједињеног Краљевства, као и да у земљи постоје други градови осим Лондона.

Лондон, уосталом, одавно није енглески град, јер је проценат аутохтоног градског становништва одавно испод 50%, док је на нивоу целог града, популација која себе описује као “white British” око 58%. За потврду, довољно је ући у подземну и остаћете запањени “Вавилоном”, мешавином језика и наречја и готово да никада нећете чути правилан акценат, тзв. “Queen’s English”.

Прави Енглези, наравно, зазиру од толиког прилива странаца, иако воле новац који ти исти странци доносе, што као туристи, што као пословни партнери. У том смислу, нема неке велике разлике измедју Лондонаца и Београђана: странци су добри, само док доносе добит. Међутим, исто као што Београд није право лице Србије, тако ни Лондон није право лице Велике Британије.

Имам срећу (или проклетство, како се узме) да живим у граду око 200км западно од Лондона. Град се зове Бат, због јединих термалних извора који још увек функционишу, и спада у “драгуље” међу британским градовима. Са само 100.000 становника, Бат има годишњу туристичку сезону која броји до два милиона домаћих и страних гостију и по ценама нимало не заостаје за Лондоном.

Град је одавно на УНЕСКО листи као ванредна архитектонска целина и мало се шта променило у унутрашњем градском кругу за последњих двеста година. Препун историје, гард је био уточиште писцима и политичарима, краљевским емигрантима (Louis Napoleon или Haile Selassie) и, у последње време, холивудском и британском глумачком естаблишменту.

Ено, баш пре неколико дана, у локалном “Старбаксу” седи Николас Кејџ, а Џон Клиз се недавно уселио код своје нове девојке која је отприлике мојих година. Но, циљ ове приче није оговарање познатих, већ поглед у Британију изнутра.

Бат је типично мали провинцијски град у односу на Лондон. Живот је далеко спорији него у Лондону. Ретко када ћете наићи на људе под стресом, гурање у редовима, псовке и непријатности у пошти или супермаркетима. За тако мали град, број ресторана националних и специјалних кухиња позамашан је. Исто као и број пабова, кафе-ланаца и ресторана брзе хране.

Због свог високог економског статуса и скупих некретнина, Бат скоро и да нема имигранте. Ако не рачунамо стране студенте, наравно. Такође, број “non white” или “mixed” становника је процентуално једноцифрен. У смислу да се остали градови “поносе” својим мултикултурализмом, Бат је место које себе сматра за последњи бастион беле, хришћанске популације у држави. За мене је ово од посебног значаја, јер ми даје слику о томе шта се стварно дешава у душама “енглиских” Енглеза.

У граду има врло мало бивших Југословена. За шест година, нисам срела више од седам – осам људи са нашег, још увек заједничког, говорног подручја. То значи да сам све време окренута или локалном становништву или колегама са универзитета.

Баш зато што је мали град, Бат нема екстравагантан ноћни живот. Сви пабови, ресторани и барови затварају се до 11 сати увече. Пошто постоји позамашна универзитетска популација, број клубова је одговарајући, али у њему скоро и да нема људи старијих од 21-22 године. А и музика је прилично безнадежна, јер је базирана на енглеској верзији “Гранд”-а, језивом “X-Фактору”.

Дакле, шта раде “обични” провинцијски Енглези?

Посао од 9 – 17х је правило за оне који имају посао. После тога, пабови и ресторани преплављени су људима који су тек изашли с посла: колегама, пријатељима, паровима, али и самцима који воле да уживају у јелу и пићу за себе. Постоји извесна фамилијарност између људи који се редовно срећу на истим местима.

Пабови су посебно добар пример, јер се између бармена и редовних посетилаца развија скоро родјачки однос, оличен у пословично интелигентном смислу за хумор. Наравно, сви ми у Србији, сећамо се и “Монти Пајтона” и “Црне Гује” и свих британских серија које показују енглески смисао за хумор у најбољем издању и, Енглези су стварно такви. На нечему им се мора одати признање: врло су уљудни и лепо васпитани.

Манири спадају у део породичног васпитања, а ако се појави који изгредник, сами Енглези га игноришу. Скоро никада нема свађа и несугласица на јавним местима, а своје мишљење ретко када отворено износе пред људима које не познају. Ово никако не значи да су Енглези хладни и затворени. Напротив! Врло страствено бране своје ставове, али увек бираним језиком и на достојанствен начин.

Показивање емоција није део британске традиције, међутим, са променом друштвених струјања у последњих двадесет година и промоцијом мулти-културализма по бриселским нормама, на нивоу државе се спороводи суптилна кампања “хуманизације” међуљудских односа. Показивање емоција и извесна присност у опхођењу промовишу се са свих медија. У е-маил комуникацији или приликом коришћења услуга кол-центре, запослени се представљају личним именом. Овакав начин комуникације има за циљ остваривање присности са крајњим корисником услуга, јер “муштерија је увек у праву”, али оставља иза себе тон извештачености.

(наставиће се...)