Шенген на удару популизма

Најава Немачке и Француске да ће тражити могућност да уведу контролу својих државних граница у „крајњем случају” ако се покаже да није могуће заштитити спољне границе зоне Шенгенског споразума од илегалних имиграната још једном је показала да је на испиту европска идеја солидарности и међусобног поверења. У ситуацији где се европско јединство „ломи” на проблему опстанка заједничке европске валуте, министри унутрашњих послова Француске и Немачке, Клод Геан и Ханс-Петер Фридрих, предложили су својим колегама из ЕУ да се, уколико нема другог решења, националним владама да право да на месец дана поново уведу контролу над својим, унутаршенгенским границама, и да то буде део измена Шенгенског споразума.

Премда немачко-француски предлог наилази на сигнале одобравања у Аустрији, Белгији, Данској, Шведској и Холандији, он је подигао поприличну медијско-политичку буру будући да удара на оно што је један од најјачих симбола европског јединства.

У тренутку када само јединство може да извуче Европску унију из економских потешкоћа и страховања од распада еврозоне, представници конзервативних влада у Паризу и Берлину су очигледно кренули да играју на популистичку карту како би одржали својеврсни имиџ „бранилаца својих нација од илегалних имиграната”.

Упркос демантијима из Париза и Берлина, очигледно је да је „завођење реда на границама” заправо само немачки покушај да се допринесе малим тактичко-изборним поенима, које би на распиривање страха од илегалних усељеника, могао евентуално да добије на данашњим председничким изборима француски председник Никола Саркози. Премда Саркози сматра да Шенгенски споразум „седамнаест година не функционише”, предложена мера је заправо Саркозијев, како каже председник Европског парламента Мартин Шулц, „провидни изборни маневар”. Наиме, ни мера која се предлаже не би ништа променила, јер то не спречава трговце људима, илегалне усељенике и кријумчаре да, једноставно, сачекају да прође тих 30 дана контроле.

Осим тога, могућност привремених граничних контрола већ постоји према Шенгенском споразуму. Штавише, управо ту могућност је прошле године искористила Француска, желећи да спречи долазак избеглица из северне Африке преко Италије.

И Данска је прошлог лета кратко време контролисала границе према Шведској и Немачкој, што је изазвало критике осталих чланица ЕУ, али и понуду Европске комисије да она одлучује када би требало успоставити контролу унутаршенгенских граница. То се, међутим, не допада Берлину и Паризу, који уместо да помогну Италији, Грчкој и Пољској са таласом имиграната, прибегавају популизму и наводним поновним успостављањем контрола граница. Врло добро у Паризу и Берлину знају да би промене „Шенгена” захтевале и промену уговора о ЕУ, о чему би морале да буду сагласне све државе чланице ЕУ. Имајући у виду немачко-француски неуспех да испослују европско јединство за нова заједничка фискална правила, то је сценарио који је изузетно мало вероватан.

Да је заправо у питању обичан популизам који се не заснива на реалним чињеницама сведочи образложење немачког министра унутрашњих послова. Ханс-Петер Фридрих је, објашњавајући колико се наводно увећава талас азиланата који је стиже у Немачку, навео да их је у 2009. години било око 28.000, а да је тај број у 2011. нарастао на чак 49.000.

Међутим, новинари „Зидојче цајтунга” су „уловили” министра како користи податке које му одговарају за доказивање исправности његовог поступка а да то не одговара реалном стању. Према статистици, годишње у Немачкој се пријави у просеку око 46.000 азиланата, па их је тако 2001. године, када није појачаног налета имиграната из северне Африке, било 45.741. Изузетак протеклих десетак година су биле само 2009. и донекле 2010. када их је било 41.332, тако да је министар Фридрих извукавши само један податак заправо искривио реалну слику стања.

Ово јефтино пецање у популистичким водама само крњи веру у европску идеју и то у тренутку када је то најопасније. Време је да Французи и Немци поделе одговорност са Грцима, Италијанима, Шпанцима и Пољацима за безбедност спољних граница ЕУ и помогну им у решавању проблема имиграната. У супротном, у Европи ће остати извесно само то да популизам политичара нема граница.