Јелена вољена, а Јерина проклета

Краљево – Само је неколико топлих пролећних дана било потребно да, дуж Ибарске долине, од средњовековног града Маглича до села Полимир процветају бели и плави јорговани. Према називу цвећа које расте и цвета у кршу изнад магистралне саобраћајнице названа је и манифестација која се у пролеће, а ове године по двадесети пут, одржава у средњовековном граду Магличу, у манастиру Градац, у варошици Ушће. Тако ће се и овог пролећа, тачније првог маја, окупити неколико стотина људи, углавном у поменутој тврђави где ће, како је јуче најављено, у организацији Друштва српско-француског пријатељства бити организован музички програм, а поред неколико етно-група наступиће глумци, песници... Било је обећано да ће за овогодишњу манифестацију бити постављен и кип Јелене Анжујске, који ради познати руски вајар Зураб Церетели, али је то одложено.

И ова приредба биће посвећена Немањићима и поменутој српској краљици, односно француској принцези у чију су част, како легенда каже, поданици краља Уроша Првог и засадили јорговане. Краљ је то наредио како би својој невести подарио амбијент сличан медитеранским пределима из којих је потекла. Она је касније била и владарка неких српских земаља, а подигла је и православни манастир Градац. Учествовала је и у неким дипломатским мисијама, нарочито у земљама католичких владара. Била је веома цењена у народу као узорна супруга и мајка, а кувању и одевању подучавала је девојке на овом подручју.

Све то се односи на другу половину 13. века, а колико поменута тврђава Маглич са тим догађајима има директне везе не зна се поуздано, јер је тајна и за стручњаке када је саграђена, пре или касније, у које сврхе и ко је њоме најпре господарио. Понегде се у књигама помиње да је грађена још у време Стефана Немање ради одбране севера српске државе и манастира или је за исте потребе подигнута касније. Сигурно је једино, јер о томе сведочи запис о архиепископу Данилу који каже да су у њој саграђене „прекрасне палате, ћелије и црква Светог Ђорђа“ и да је он ктитор, што би се односило на прву половину 14. века, односно да је тврђава постојала и раније.

Стога је за стручњаке неприхватљива легенда која вековима кружи, да је овај град подигла Јерина, жена деспота Ђурађа Бранковића, која је, насупрот Јелени, била омражена у народу и названа проклетом. Здање се и данас назива Јеринин град, али, да је грађено под њеном палицом то би морало бити у првој половини 15. века. Има доказа да је грађевина старија, па и тако ту тврдњу стручњаци одбацују. Ова тврђава је, дакле, и данас чувар многих тајни.

Стручњаци поменуто предање о јоргованима не прихватају као једино већ се, истина ретко, помиње и легенда према којој их није садио краљ Урош већ његов и Јеленин син, касније краљ Милутин. Пошто се он женио више пута, његова трећа супруга Симонида, малолетна кћи византијског цара Андроника, дошла је на српски двор као девојчица и ту одрастала до спремности за брак. Стога, по том предању, да не би расла у кршу, тузи и сузама краљ је чинио све за своју премладу невесту па је пределе улепшавао овим цвећем и отуд у клисури толико расцветалих јоргована. Они сваког пролећа цветају и миришу, упркос томе што путници често застају да уберу букет тог „краљевског цвећа“.