Успех српског научника у Немачкој

Ужице – Наш научник у Немачкој др Срећко Стопић, родом Ужичанин, сарадник Института за процесну металургију и рециклирање метала на Техничком универзитету у Ахену, недавно је добио вредно признање. Са својим тимом са овог института добио је престижну „Кајзерпфалц“ награду у немачком граду Гослару за истраживања из области нанотехнологије, у чему последњих година постиже запажене резултате.

У разговору са Стопићем, о коме су поводом тог успеха писале новине на немачком и енглеском језику, дознали смо да је реч о једној од најзначајнијих награда за металурге Немачке и Аустрије. – За мене Србина то је изузетна част, јер ће месингана плоча са мојим именом бити постављена у једној од централних улица у Гослару, граду под заштитом Унеска. Награда износи 50.000 евра, при чему је већи део новца намењен за даља истраживања, а мањи за личне хонораре – каже научник.

Почетком ове године допринео је да се обезбеди финансирање његовог првог истраживачког међународног пројекта са колегама из Ужица, у који радо долази. Заједнички подухват о примени неуронских мрежа у оптимизацији синтезе нанопрахова сребра, универзитета у Ахену (др Срећко Стопић), Високе пословно-техничке школе у Ужицу (професори Милован Миливојевић и Драгољуб Дрндаревић) и крагујевачког универзитета ( проф. Бобан Стојановић), одабран је у озбиљној конкуренцији међу десет које ће финансирати немачки ДААД у оквиру билатералне сарадње Немачке и Србије.

Стопић је минулих година добијао и друга признања: 2001. године Хумболтову стипендију у Бону, 2005. награду за иновације из области нанопрахова бакра, 2011. за истраживања у области металургије олова. У Ахену живи са супругом Миленом, такође научником, и ћеркама Милицом и Василијом.

Наш Срећко (или Лаки, како га немачки пријатељи зову) спојио је науку и спорт. Воли фудбал. У детињству је у Ужицу тренирао у овдашњем „Јединству“, а сада игра у универзитетској лиги малог фудбала у Ахену (девет голова у три утакмице), а као носилац „Ц“ тренерске лиценце држи часове фудбала у немачким школама.

– У животном избору између науке и фудбала превагнула је наука. Зато што у њој вредности дуже трају и резултати углавном зависе од појединца – објашњава он.

А потекао је из скромне породице у ужичком насељу Царина, од оца ковача и мајке домаћице. Мада најбољи током школовања, није имао новца да одмах након завршене гимназије оде на студије. Тек кад је радећи прикупио нешто пара („и малтер сам мешао“, сећа се) кренуо је на Технолошко-металуршки факултет у Београду, који је завршио први у генерацији. Најпре је постао асистент на катедри за обојену металургију, докторирао 1997. године, а по добијању Хумболтове стипендије добио је и научну шансу у Немачкој, стигао на институт, постао име у металургији. Кад га питају у чему је тајна успеха у свету одговара да је најважније да човек верује у себе и да не криви друге за своје неуспехе.

Срећко Стопић је објавио и две књиге о српским научницима изван Србије, којима, како каже, лечи носталгију за завичајем.

Б. Пејовић