Европа неће пропасти

Док су званичници у Фиренци предвођени Жозеом Мануелом Барозом подизали чаше у вис а грађани у градовима широм Европе обележавали дан посвећен Старом континенту, зграде Европског савета и Европске комисије на бриселском скверу Шуман биле су неуобичајено пусте. Дан Европе био је нерадни дан за већину бирократије ЕУ смештене у Бриселу, а престоница ЕУ овог 9. маја деловала је као да нема шта да слави. Можда заиста и нема шта да слави. Али, не зато што се ближи, за неке веома прижељкивани, крах идеје о европској породица народа, већ зато што на реализацији тог пројекта мора још да се ради.

Шездесет две године од када је француски државник Роберт Шуман у декларацији изложио визију уједињене и наднационалне Европе, Стари континент се суочава са сумњама да ће пропасти неке од његових најзначајнијих достигнућа – Шенгенски споразум као резултат идеје Европе без граница, евро као резултат идеје о заједничкој валути, па и сама Европска унија као плод жеље да се створи европска заједница народа.

Међутим, сва је прилика да је криза довела ЕУ у ову ситуацију не због тога што нема лека за тешку економску ситуацију, већ због тога што ЕУ пати од мањка правих лидера – државника који ће повући непопуларне потезе зарад општег добра.

Исувише лако је било оптужити Шенгенски споразум за талас илегалних имиграната и као једини лек предлагати враћање граничних контрола. Можда је та популистичка реторика донела још који глас неким од лидера ЕУ (премда Николи Саркозију очигледно није помогла), али свако ко иоле зна како илегални имигранти и криминалци успевају да се докопају ЕУ врло добро зна да су полицајци на унутрашњим границама ЕУ ту беспотребни. Уосталом, искуство са ових простора јасно указују да су, пре визне либерализације, илегални имигранти и криминалци некад лакше долазили у ЕУ него најбољи студенти или професори универзитета који су на једвите јаде добијали визе.

Исувише лако је рећи да због кризе треба заштитити националне привреде протекционистичким мерама, као и да је боље вратити се на националну валуту уместо евра. Поприлично је лако сву одговорност за потресе у еврозони пребацити на Грке, Шпанце или Ирце и од њих очекивати да само штеде и да ће тако спасти и своје економије и евро. Још лакше је рећи да ако не поштује правила Грчка треба да изађе из еврозоне.

Много теже је признати, на пример, да су Берлин и Париз својевремено жмурили на показатеље да Грчка још није економски стасала за еврозону. Штавише, ни Италија није била али је немачки канцелар Хелмут Кол инсистирао да Рим буде у овом клубу. А још теже је сада се фокусирати како помоћи Атини да оствари прижељкивани економски раст. За Немце, на пример, посебно тешко је признати да би економије еврозоне могле да се освеже повећањем инфлације и штампањем пара, чиме се Америка извукла из економског посрнућа.

Премда сада из Берлина стижу наговештаји да ће се залагати „и за штедњу и за економски раст”, Немци су, чини се, брзо заборавили како су надоместили огромне трошкове уједињења две Немачке. Управо су захваљујући тржишту у источној и јужној Европи деведесетих година успели да остваре значајан трговински суфицит који је умањио економске потресе изазване спајање Западне Немачке са знатно економски посрнулијом Источном Немачком.

Дакле, неопходно је вратити се на једну од основних европских вредности – солидарност. Није довољно само бити „храбар” и рећи да евро има конструкциону грешку јер еврозона нема заједничку монетарну и фискалну политику. Неопходни су државници који ће сада, у најизазовнијим временима за ЕУ, радити на још јачем европском интегрисању и стварању фискалне уније. Да је еврозони неопходна заједничка економска влада на посредан начин потврдио је и велики евроскептик британски премијер Дејвид Камерон, изјавивши „Дејли мејлу” да нигде у свету не постоји подручје са јединственом валутом, а са више од једне владе.

Е, ту се долази до лидерства које мањка у Европи. Уместо правих државника, Европа је препуна политичара, који у Бриселу са колегама доносе консензусом одлуке које се тичу „двадесетседморице”, а када се врате кући кажу да је то одлука „оних из Брисела”. Када ствари иду добро, онда је то њихова заслуга, а када ствари крену низбрдо онда је то одговорност Брисела. Са таквим лидерима паланачког менталитета, није ни чудо што пада популарност европске идеје.

Исувише лако је отписати идеју о ЕУ. Неопходно је бити државник попут Шумана и предложити блиску сарадњу народа који су се само пет година раније убијали. Данас, као и увек када је била у кризи, Унији је неопходна још већа интеграција. Али, и неки савремени Роберт Шуман.