Извините, ипак сам ту

Док смо чекали у адвокатској фирми у Лондону, једна брошура ми је посебно привукла пажњу: “Сексизам”, илити омаловажавање особе јер припада једном или другом полу.

Чувени канадски адвокат који је седео самном а који никада није пропустио прилику да каже како је његова цена 800 долара на сат, кратко је бацио поглед и рекао: Одмах одустани, никад нећеш доказати. Помислила сам како ми је дао свој скуп савет за џабе и без и једне друге речи на ту тему живот се наставио даље.

На једном другом састанку Управног Одбора годину дана касније, од нас шест, пет је водило разговор као да шестог није ни било. Од нас шест, пет је било мушкараца. Тај невидљиво-непостојећи шести члан - сам на жалост била ја.

Седела сам тако и слуšала док је у мени растао неописиви бес и док у једном моменту нисам прекинула састанак и замолила да у записник уђе да сам ја, ето, игром случаја присутна! Док сам се борила да сакријем сузе, слушала сам извињења и ехо речи ‘Нисмо тако мислили’. И баш тада је један нови глас у мојој глави рекао – ово је време за промене али не њих, него себе.

Како то у животу бива, у првој књижари сам налетела на литературу из које сам научила шта се како дефинише, како да се поставиш, изразиш и којим именом да назовеш понашање које не можеш увек да докажеш. Јер, како да растумачиш ако на састанку узму визит карту твог колеге а твоју ‘забораве’ на столу? Или кад похрле да асистенту (мушкарцу) дају податке које теби шаљу само ако тражиш три пута узастопно?

Изненадила сам се када сам открила да многе ствари које се свакодневно дешавају на послу, назовимо их немим бојкотима, у уређеним друштвима у ствари потпадају под дефиницију недозвољених, те да фирме у овим земљама кроз Заштиту на раду, својим радницима обећавају рад у здравим и сигурним условима. А здравље вам је теоретски угрожено ако сте под стресом изазваним омаловажавањем (дискриминацијом), застрашивањем, мобингом, непоштовањем и слично.

Аустралија, Канада, земље Западне Европе и Сједињене Државе притиске на послу (мобинг) обрађују кроз посебан закон, док Велика Британија ове појаве решава кроз закон о Заштити на раду али не и кроз посебан закон. Како је у Србији, то ипак не знам.

Шта се на пример догађа ако радите у фирми која има седиште у једној земљи, радно место вам је у другој земљи, а особа или особе са којима имате проблем седе у сасвим трећој земљи? Као што би скупи адвокат с почетка приче рекао – одустани одмах, јер док се утврди чије право ће се применити, осиромашићеш плаћајући правну помоћ.

Наравно, свака велика фирма ће покушати да несугласице реши унутар фирме, али је проблем у томе што већина људи није стручна да проблем мобинга препозна и адекватно формулише.
Оно што се најчешће заборавља је улога фирме у допуштању непожељног понашања.

У мом случају проблем је настао скоро одмах пошто сам почела да радим јер је један од неколико главних људи почео да ме саботира, игнорише, повремено напада, да ми подмеће небитне и једноставне пројекте за које и није потребна нека велика памет. Предуго сам то толерисала а његово понашање је постало опште прихваћено. Да бих на ово указала, замолила сам једног менаџера Ганајца да ми пошаље неке примере дискриминације и застрашивања; добила сам од њега списак од пет инцидената које сам искористила. Оно што сам овим увидела је да Африканци имају далеко већи праг трпљења, али зато кад им прекипи ствари решавају криминалом и насиљем. Африканке углавном знају за дискриминацију само кроз висину плате, али не и за друге појавне облике.

Епилог моје приче је донекле изненађујући. Иако је сам процес трајао много дуже него што сам претпоставила, при чему сам се на моменте осећала ‘посматрано’ а мој противник као да је тек добио крила, чинило се да се улоге окрећу чим сам почела да одређена понашања јавно тумачим и називам правим именом.

Када знате како да одаберете речи које при том имају и неку правну снагу, а при том захваљујући данашњем начину комуникације емаиловима можете своје тврдње да поткрепите доказима, остаје само да се види да ли су и остали за дискриминацију или за едукацију. Када сам - већ изнурена неспавањем, константним мислима о неправди и неразумевању људи одлучила да се повучем и предам му своје пројекте кад их толико жели, сасвим неочекивано, мој противник је дао отказ на своју функцију због ‘неописивог притиска и стреса’.

Поука је вероватно у томе да кад се покрене један овакав поступак ни једној страни није лако, без обзира на којим су позицијама и какав утисак одају. Лавина се при томе не зауставља тиме што неко напрасно да отказ, јер ако сте толико срећни да радите у фирми где већина жели фер плеј, наћиће се ту независни панели, стручњаци и адвокати који ће прописати нека нова правила.

Сексуално напаствовање на послу ствар је прошлости само зато што се о томе толико дуго говори. Дискриминација жена на послу релативно је ново поглавље о коме тек почињемо причу. Видимо је у квотама прописаним за европске јавне фирме, на пример, где чак 40% жена мора бити у чланству управних одбора до 2015. Ипак, ни једној жени која држи до својих способности неће бити на част ако је део приче само као „квота“.