Трагедија и фарса силиконске елите

„Мизантропа” (1666), једно од Молијерових значењски најсложенијих и најтрагичнијих дела у његовом комедиографском опусу, редитељ Егон Савин сценски је протумачио као савремену политичку драму са наглашеним фарсичним и мелодрамским цртама. Текст ове фино избалансиране представе је базиран на прозној адаптацији Јана Кота, Молијерови стихови са архаичним призвуком изведени су са сцене – то је у функцији директног приближавања француског класицизма данашњем гледаоцу. Радња је постављена у савремено, хајтек окружење – ликови су заглављени међу компјутерима, телевизорима и мобилним телефонима који представљају понижавајући дискурс заводљиве површности нашег медијског света (сценограф Борис Максимовић, костимограф Лана Цвијановић). На плану садржаја, у фокус је изгуран мотив личноинтересних политичких комбинаторика, актери су активни чланови политичких странака и немилосрдно се боре се за моћ у партијској хијерархији. Увођење овог доминантног мотива такође је јасно средство реконтекстуализације Молијерове радње – блазирану аристократију Краља Сунца заменили су љигави и развратни политичари наше свакодневице (драматург Славко Милановић).

Глумци наступају сигурно и самоуверено, као и увек у Савиновим режијама, које редовно дефинише стрпљив и темељан рад са глумцима. Они овде играју у распону од психолошког реализма до гротескне стилизације, добро балансирајући између напете озбиљности и зреле фарсичности. Ликови Алсеста и Селимене су остварени у реалистичком маниру што истиче њихова трагична значења. Никола Јовановић игра Алсеста као непомирљивог бунтовника радикалних политичких ставова кроз које покушава да артикулише своје нагомилано незадовољство друштвом у коме живи. Он је преовлађујуће меланхоличан, у себи тихо таложи разочарање и гнев због декадентне лажности окружења, повучен је и помало инфантилан у својој романтичарској мизантропији. Његов одлучан избор да се разорном истинитошћу бори против општег улизичког понашања које деградира људскост, приказан је слојевито, веродостојно – то га чини уметнички вредним.

Нина Јанковић је Селимену представила као ужасно користољубиву заводницу чија лепота распомамљује цело окружење, и мушко и женско (уведен је мотив хомосексуалне привлачности између ње и Арсиноје). Она постаје трагична жртва свог избора да пригрли друштвену игру у којој владају лаж и лицемерје. Мотивисана заслепљујућом жељом за јавним успехом, она губи свој идентитет у мењању маски које је изобличавају. И Филент (Александар Ђурица) је обликован у базично реалистичком кључу, он је опортуниста и конформиста, помирљив и прагматичан, Алсестов је антипод који се безлично утапа у мора огавног ласкања, системске непринципијелности и бесповратног политиканства.

Са друге стране, фарсично је остварена Арсиноја (Душанка Стојановић-Глид) која је овде горопадна и надобудна шефица кабинета, утицајна фигура која тужан недостатак личне среће покушава да замени безобзирним грабљењем политичке моћи. И Клитандар Милоша Ђорђевића је обликован у блиском комичном маниру – глумац средствима театрализације наглашава његову огромну ароганцију. У сродном тону је Бранко Видаковић протумачио Оронта, каћиперног скрибомана. Маниризам његове игре је нешто сведенији због чега он има израженије људске димензије. Ликови суздржане Елијанте (Златија Ивановић), тихог Акаста (Љубивоје Тадић), безличног полицајца (Милош Лаловић) и две неме, аморфне менаџерке (Маја Лукић и Валентина Велков) сликовито допуњују критички приказ нашег трагично смешног, зарђалог света удављеног у поплави знакова који ништа битно не значе, у празној претенциозности силиконске елите.