Кад ти матерњи почне „штекат“

Причам са другом Игором из Хрватске путем Скајпа. Можда ћу ја ове године у Србију, па рекох да чујем његове прве утиске и да се припремим, јер можда мене нешто слично чека.

Ни он ни ја нисмо били код куће преко три године. Прво што ми је рекао кад је тамо дошао је „штека ми матерњи“. Што је и разумљиво. Три године није занемарљив период. „Штекаће“ и мени.

Да се приметити како човек не заборави само речи, већ почне и структура реченице да му се мења. Вероватно је то јак утицај академске средине у којој смо се нашли, где смо стално окружени усменом и писаном комуникацијом на енглеском језику.

Чудно је то како смо се Игор и ја нашли у малом граду на југозападу Вирџиније. И чудно је како смо се нашли са осталима - Македонцима, Србима, Босанцима, Хрватима и Црногорцима. Помислио би неко – које разлике. А опет – које ли сличности. Овде смо окренути једни другима. Нема маме и тате. Имамо само једни друге. Заједно и у добру и у злу. Као и осталима у Америци, нама није битно одакле си, него какав си човек.

Али нешто ме тера на размишљање.Некако чини ми се да нас је сваке године све више. Био сам млађи и другачијих погледа на свет кад сам напустио Србију. Нешто тамо није ваљало. Али ако нешто тад није ваљало, да ли то значи да сад не ваља још више? Да ли то људи све масовније беже са тих простора? И ако јесте, зашто?

Често ови млађи клинци који тек дођу у САД причају са сетом како је лепо тамо „кући“. Мислим да је нама некако у генима да увек мислимо да је тамо негде боље. Проклети да сањамо боље. Онима преко је увек лепше преко.

У последњих 700 година, увек је неко бежао са тог простора. И до дан данас, неки беже. Од себе. Од других. Можда највише од система. Оно што ме брине је да ми се чини да је то постао и део нашег менталитета – да се бежи и да се не решавају проблеми.

Размишљао сам и одакле долази тај менталитет. „Пусто турско“. Још од тих времена, народи Балкана нису имали свест о држави као менталном концепту. Било је свести о породици као суштини. До ограде дворишта је била Србија. Све преко је била Турска. Зато Марко и оре друмове. То су друмови неке друге земље, а не Србије. И како сад остати ту кад немате осећај да је тај неки простор или систем нешто што је део вас.

И онда бежимо. Али уска је ћуприја и не могу је сви прећи одједном. Прелазе је само најпаметнији или најлукавији. И тако генерацијама. То постаје неки вид неприродне селекције. Као да људи са једне и са друге стране ћуприје више нису исти народ. Као да тај народ који остаје тамо је онај неки просек – ни превише добри, ни првише зли. И чини ми се да је зато на Балкану и тај неки менталитет медиокритета.

Са друге стране, сви они што су побегли се опет нађу. Само на кеком другом месту. И онда могу да живе заједно у слози. И да раде и да стварају. И све је као нормално.

Онда дође оно кад ми са ове стране ћуприје шаљемо назад део резултата рада. Можда из гриже савести. Мислимо да смо нешто криви што смо прешли и оставили остале. Али, да ли ми тиме у ствари само постижемо супротан ефекат и само повећавамо јаз између дијаспоре и матице, управо подржавајући систем медиокритета и статус непромене?

Премали је мој ум да разреши ова питања. Једино знам да сам престао да верујем у нације и вере. Верујем само у добре и лоше људе - који раде или не раде. И мислим да ћу се некад вратити у Србију. И знам да ће ми матерњи „штекат“. Али нећу се вратити јер неком нешто дугујем. Вратићу се зато што верујем да тамо може бити боље.