Kad ti maternji počne „štekat“

Pričam sa drugom Igorom iz Hrvatske putem Skajpa. Možda ću ja ove godine u Srbiju, pa rekoh da čujem njegove prve utiske i da se pripremim, jer možda mene nešto slično čeka.

Ni on ni ja nismo bili kod kuće preko tri godine. Prvo što mi je rekao kad je tamo došao je „šteka mi maternji“. Što je i razumljivo. Tri godine nije zanemarljiv period. „Štekaće“ i meni.

Da se primetiti kako čovek ne zaboravi samo reči, već počne i struktura rečenice da mu se menja. Verovatno je to jak uticaj akademske sredine u kojoj smo se našli, gde smo stalno okruženi usmenom i pisanom komunikacijom na engleskom jeziku.

Čudno je to kako smo se Igor i ja našli u malom gradu na jugozapadu Virdžinije. I čudno je kako smo se našli sa ostalima - Makedoncima, Srbima, Bosancima, Hrvatima i Crnogorcima. Pomislio bi neko – koje razlike. A opet – koje li sličnosti. Ovde smo okrenuti jedni drugima. Nema mame i tate. Imamo samo jedni druge. Zajedno i u dobru i u zlu. Kao i ostalima u Americi, nama nije bitno odakle si, nego kakav si čovek.

Ali nešto me tera na razmišljanje.Nekako čini mi se da nas je svake godine sve više. Bio sam mlađi i drugačijih pogleda na svet kad sam napustio Srbiju. Nešto tamo nije valjalo. Ali ako nešto tad nije valjalo, da li to znači da sad ne valja još više? Da li to ljudi sve masovnije beže sa tih prostora? I ako jeste, zašto?

Često ovi mlađi klinci koji tek dođu u SAD pričaju sa setom kako je lepo tamo „kući“. Mislim da je nama nekako u genima da uvek mislimo da je tamo negde bolje. Prokleti da sanjamo bolje. Onima preko je uvek lepše preko.

U poslednjih 700 godina, uvek je neko bežao sa tog prostora. I do dan danas, neki beže. Od sebe. Od drugih. Možda najviše od sistema. Ono što me brine je da mi se čini da je to postao i deo našeg mentaliteta – da se beži i da se ne rešavaju problemi.

Razmišljao sam i odakle dolazi taj mentalitet. „Pusto tursko“. Još od tih vremena, narodi Balkana nisu imali svest o državi kao mentalnom konceptu. Bilo je svesti o porodici kao suštini. Do ograde dvorišta je bila Srbija. Sve preko je bila Turska. Zato Marko i ore drumove. To su drumovi neke druge zemlje, a ne Srbije. I kako sad ostati tu kad nemate osećaj da je taj neki prostor ili sistem nešto što je deo vas.

I onda bežimo. Ali uska je ćuprija i ne mogu je svi preći odjednom. Prelaze je samo najpametniji ili najlukaviji. I tako generacijama. To postaje neki vid neprirodne selekcije. Kao da ljudi sa jedne i sa druge strane ćuprije više nisu isti narod. Kao da taj narod koji ostaje tamo je onaj neki prosek – ni previše dobri, ni prviše zli. I čini mi se da je zato na Balkanu i taj neki mentalitet mediokriteta.

Sa druge strane, svi oni što su pobegli se opet nađu. Samo na kekom drugom mestu. I onda mogu da žive zajedno u slozi. I da rade i da stvaraju. I sve je kao normalno.

Onda dođe ono kad mi sa ove strane ćuprije šaljemo nazad deo rezultata rada. Možda iz griže savesti. Mislimo da smo nešto krivi što smo prešli i ostavili ostale. Ali, da li mi time u stvari samo postižemo suprotan efekat i samo povećavamo jaz između dijaspore i matice, upravo podržavajući sistem mediokriteta i status nepromene?

Premali je moj um da razreši ova pitanja. Jedino znam da sam prestao da verujem u nacije i vere. Verujem samo u dobre i loše ljude - koji rade ili ne rade. I mislim da ću se nekad vratiti u Srbiju. I znam da će mi maternji „štekat“. Ali neću se vratiti jer nekom nešto dugujem. Vratiću se zato što verujem da tamo može biti bolje.