Сурабаја - Насмејана кошница

Док шетам дугачком стазом Сурабаје увек схватим да је то једина ситуација када сам апсолутно сама у овом вишемилионском граду. Кошница. Поред мене, на десет саобраћајних трака, возачи се саплићу, преплићу, мимоилазе. Пешака нема. Тек, можда, по неки ентузијаста. А тако је лепо бити вечно осунчан. Табанати стазама ове шарене, насмејане државе.

Сурабаја интернационалном студенту не нуди онај студентски живот који сам имала на основим студијама у Новом Саду. Ма ни налик. Ово је бизнис метропола која диктира темпо. У миксу великих гужви у знаку економског прогреса и врло традиционалне питоме јаванске културе, овај град живи своју причу. Независно од остатка света. Ово је планета за себе.

„Молимо сачекајте“ (Tunggu sepentar) прва је фраза која се научи у Индонезији. Следеће су „Нема проблема“ (Tidak apa-apa) и „Хвала лепо“ (Terima kasih). Све ће бити завршено и све је могуће, али не постоје временске одреднице.

Понекад пет минута трају као два сата. А понекад се чини да време не постоји уопште. Слична ситуација је и када се ради о поимању шта је близу а шта далеко. Мој комшија, средовечни господин са ликом петнаестогодишњака, увек се одвезе мотором у продавницу удаљену двадесетак метара од његове куће.

У пролазу се понекад сретнемо, па ми крајње срдачно понуди превоз до стана -десет метара вожње. Далеко је. На мој одговор да ја волим да шетам, он увек са осмехом узврати да су ципеле скупе спрам бензина. Док гледам како се његов мотор споро удаљава па стаје готово на улазу у њихову дневну собу, несвесно поредим.

Не сећам се када сам последњи пут и срела неког од комшија из моје зграде у Србији, а већину њих ни не знам. Овде ме нико не зна, али се готово сви на улици јаве. Е бар да је само то. Апсолутно свако питаће ме ко сам и одакле. Питаће куда сада идем, да ли сам јела, окупала се... Питају ме шта људи у Европи једу када су тако високи. Како имам тако белу кожу... И баш сваки од њих пожелеће срдачну добродошлицу.

У Сурабаји људи живе у возилима, на моторима. Са столице на фотељу и обрнуто. Могуће је да је за то крива култура или ужарен асфалт свих 365 дана годишње. Ипак мени, са оне стране планете, организам диктира физичку активност, па је пешачење градом мој начин здравог живота.

Уобичајена слика на улицама Индонезије (фото Ројтерс)

А прелепо је бити пешак на овом острву. Топле ноћи измешане су са оним лепљивим слатким мирисима цимета и прженог шећера. Дечији смех и игра у свакој улици. Весела и прилично гласна мелодија гамелана (традиционални музички инструмент). Возачи бечака који дремају у корпама за превоз. На стази постављени ћилими. На њима ће се седети и јести баксо (куглице од меса), печена рижа или темпе (ћуфте од соје), са пуно љутих папричица. Заљућено до тачке обливања зноја и натапања мајице.

Шетња овде представља одлазак у неки од огромних климатизованих тржних центара. Или плански одлазак изван града да би се ходало. Појава је окарактерисана као „нужно зло“, и Јаванци ће пре за 30 евра пазарити и свакодневно поправљати полураспаднути мотор у „возном“ стању.

Само да се не хода. Слично је и са бициклистима. Дани када ће се двоточкаши возити градом, најављују се данима унапред. Тада су остали возачи благо толерантни, па им не трубе или можда возе спорије. Ипак, мене моје ноге вуку напоље. Ставим ранац на леђа и одох.

Ово пренасељено чудо под палмама мој је дом сада. И бар још у наредне две године. Упијам га и миришем. Док не стигнем до тачке када пешке треба прећи пут. Без пешачког прелаза и семафора?!

Тешко је то Сурабаји. Зато скупим храброст. Дигнем руку. Осмотрим десно па лево, па се и сама у том разузданом стилу индонежанских возача пробијам кроз колоне на коловозу. Насмејано.