Мистичан свет руског Штетла

Мало који сликар носи у себи толико различитих идентитета који живе у апсолутној хармонији, а још мање је у стању да их са таквим жаром пренесе на платно као Марк Шагал.
Рођен у сиромашној јеврејској породици као Моше Сегал, одрастао у Витебском гету (у данашњој Белорусији), дугогодишњи становник Париза и силом прилика изгнаник из западне Европе, Шагал се од својих савременика разликује по одлуци да се не води никаквим одређеним уметничким трендовима.
Иако се његово име повремено наводи у текстовима који се баве надреализмом, а неретко се везује и за примитивизам, Шагал никада није успео да пронађе своју нишу у већ постојећим ликовним правцима. За разлику од имена које од јеврејског мења у руско, а од руског у француско, Шагалов уметнички потпис чини константу; он је у основи први уметник своје генерације који се супротставља забрани етничких, религијских, митолошких и алегоријских мотива претварајући исте у саставни део свог сликарства. Такође мења општу представу о наивном сликарству као сликарству ниже категорије. У времену у коме је важио Рембоов мото: "Потребно је бити апсолутно модеран", Шагалов стил се може описати као намерно анахроман.

Изложба у бечкој галерији БА-ЦА која обухвата селекцију уља на платну, акварела и цртежа насталих између 1908. и 1922. има за циљ да публици отвори врата у свет мање познатих ликовних радова овог великог руског сликара.

Јеврејско авангардно позориште

У деветнаестом веку, већина јеврејске популације живи у руском царству у пространом географском гету који се протеже преко Белорусије, Украјине, Летоније, Литваније и централне Пољске. Иако су Јевреји званично третирани као етничка мањина, чине две трећине укупног становништва руралних области (такозваних "штетла") и трећину популације већих урбаних средина, са Јидишем као матерњим језиком. У јеврејској религијској традицији тог доба, не постоји позориште у класичном смислу те речи, а руски цар Александар трећи 1883. забрањује сва позоришна извођења на "жаргону" (тадашњи назив за Јидиш). После октобарске револуције, нова власт допушта рехабилитацију Јевреја, а самим тим и неговање њихове локалне културе.

Јеврејско позориште ГОСЕТ (руска скраћеница за Државни Јидиш театар), оснива се у Петровграду 1919, а годину дана касније сели се у Москву. Већ средином 1920-их, постаје једно од најинтересантнијих сцена Европе.

Нову уметност Јеврејског позоришта промовишу два угледна уметника: режисер Алексеј Грановски и Марк Шагал. По објављивању информације о оснивању јеврејског "радничког позоришта" у Петрограду, основан је глумачки студио, а за његовог директора изабран је некадашњи асистент режије Макса Рајнхарда и пријатељ легендарног филмског стваратеља Сергеја Ајзенштајна – Алексеј Грановски. Позориште почиње са радом 1. јануара 1921, у просторији украшеној Шагаловим муралима. Управо ти мурали Државног јеврејског позоришта представљају врхунац Шагаловог анти-реализма и његовог универзалног концепта модерне која спаја уметникове личне визије модерне уметности са класичном јеврејском културом.

Џиновски мурал Увод у јеврејски театар одликују динамика покрета разних група личности, бизарне активности, ликовно представљени догађаји из живота оснивача позоришта али такође и сцене из историје јеврејског народа, његове религије и традиције. Шагалове фигуре су и раније "лебделе" по платнима, супротстављајући се сили земљине теже, али никада нису биле стављене у тако широк културолошки контекст.

У Лењиновом апартману

Шагал је сведок многим значајним историјским и културним променама у Европи. Током 1910-их, проводи време у Паризу у коме се расцветава авангарда и стицајем околности, станује у истом апартману у коме је пре њега боравио Лењин. По избијању првог светског рата, вођен жељом да ожени своју велику љубав Белу, враћа се у Русију у којој га изненађује октобарска револуција. Тиме је његова судбина за следећих седам година запечаћена; Шагал је принуђен да остане у својој домовини. Првих неколико година које проводи у Москви, упознаје се са Казимиром Маљевичем, покретачем Супрематизма. Са њим и Елијом Лиситцкијем оснива државну школу за примењену уметност.

Шагал агитује против партијаца у име левичарске уметности, тврдећи да уметност револуције није створена ни од стране пролетаријата ни за њега, већ да револуција историје уметности тече паралелно са социјалном револуцијом. Супрематисти, који су по својим погледима много радикалнији од Шагала, избацују га из сопствене школе.

Сликар одлучује да се пресели у украјински Штетл у коме ради као наставник за сирочад.

У годинама око 1915. његова уља на платну су испуњена романтиком идиличне сеоске средине чију лепоту на једноставан начин објашњава у својој аутобиографији "Мој живот": "Само сам отворио прозор од своје собе и унутра су продрли плаветнило неба, љубав и цвеће". Не само што посматрачима открива лепоту Витебског крајолика у делима Иза куће (1917), Плава кућа (1920), Поглед с прозора на башту (1915) или Ђурђевак (1916), Шагал такође завирује кроз кључаонице локалног становништва. Његове омиљене теме су мајчинство, љубав, домаћинске активности, топлина дома и породица, али такође и сеоске занатске радњичице. Управо у овој фази свог ликовног стваралаштва Шагал почиње да примењује технику дељења платна на сфере у којима се, свака за себе, паралелно одигравају мање приче.