Борилачка вештина звана – сатира

Драгутин Минић, познатији као Карло (надимак је добио у школи, у родном Крушевцу), наш је познати сатиричар. Сада му је надимак заштитни знак у сатири. После крушевачке гимназије студирао је археологију у Београду, где живи, ево већ пола века – прво као студент, потом као новинар. Био је уредник и главни уредник неколико престижних листова, све док га, деведесетих година прошлог века, склоност ка сатири није избацила из „Политике” и отерала у „Јеж”. Тако је, каже, од одличног новинара постао још бољи сатиричар.

Сада је председник Секције сатиричара Удружења књижевника Србије и уредник рубрике „Сатирикон” у недељној „Политици”, где има и сталну колумну „Карлов угао”. Добитник је свих награда за сатиру у Србији, две у Црној Гори и једне, али важне, међународне – „Алеко” у Бугарској.

Недавно је објавио своју тринаесту књигу – „Карлов угао”. Ово је његова трећа књига афоризама, у којој су сакупљени афоризми објављивани у „Политици”. Књига је илустрована карикатурама Шпира Радуловића.

Ја никога не нападам, вели на почетку књиге. Ово што следи је само нужна самоодбрана. Карло Минић има одговоре на сва питања. Ако се каже: „Руси долазе”, он ће као из топа: „Русија нема цара, али Путин га замењује у опасним сценама”, „Ми волимо Русе, ми волимо Американце. Непотребно прецртати”, „Да су нас и Руси бомбардовали, можда бисмо их више ценили”, или на тему Америке: „Волимо Америку! Што се мора – није тешко”, „Пропадамо, чекајући да пропадне Америке”, „Шта ћемо ако Американци сазнају да су 1999. изгубили рат у Србији”?

Спремно одговора и о кризи у Европској унији: „ЕУ се финансијски љуља, а нама се врти у глави”, „Бојим се да ће нам ускоро поставити услов да консолидујемо еврозону и опоравимо западне привреде”, „Ако Европској унији позајмимо економске стручњаке – Динкића и Цветковића, нећемо после имати где да уђемо”. Духовито се може говорити и о болним темама – Косову и Метохији: „Обе стране у преговорима морају да се примакну договору. Макар на пушкомет”, „Воз на релацији Београд–Приштина, са закашњењем од две деценије, долази на слепи колосек”, „Косовски преговарачи од српског знају само оно: Тачи, Тачи, танана”, „Саветујем српске преговараче да, за сваки случај, оставе код куће своје органе”.

Често се говори и о наталитету у Србији. Из Карловог угла то изгледа овако: „Шта ће нам више Срба. Држава ни са оволико нас не зна шта ће”, „Српкиње, рађајте јунаке. Кукавица већ имамо довољно”, „Некада се битка за бебе одвијала прса у прса”, „Срба би било нешто више кад би Југословенима дошло из Јајца у Зеницу”. Криминал је, такође, неизбежна тема: „Поред путне, царинске и грађевинске, имамо доста и невладиних мафија”, „Полиција мудро чека да криминалци истребе мафијаше”, „Треба бирати храбре политичаре који ће јавно да се виђају са криминалцима, а не кришом”, „Тај криминалац је двострука личност: шурује и са властима, и са опозицијом”, „Код нас само мафија има међународни углед”.

Књигу завршава речима: „Моје је било да пишем, а они из Нобеловог комитета ако ме се сете – сете”.

Пензионерске дане проводи, објашњава, упражњавајући борилачку вештину звану – сатира. И то, наглашава, само у самоодбрани.