Не гледа себе у филму

ИНТЕРВЈУ
Глумица Семка Соколовић Берток је незаборавно лице југословенског филма. Играла је у више од 60 филмова, а остале су многима у сећању улоге у филмовима: "Тајванска канаста", "У раљама живота", "Вариола вера" или "Мајстори, мајстори".

После 16 година, Семка Соколовић Берток је поново у Београду где приводи крају снимање филма "Четврти човек" Дејана Зечевића, а ускоро ће заиграти и у филму "Љубав и други злочини" Стефана Арсенијевића.

Весела, насмејана и срећна јер је поново међу пријатељима и врло расположена за интервју.

Има ли сличности у улогама у филмовима које сада снимате?

– У филму "Четврти човек", нисам постављала услове нити ме је занимало да ли је улога мала или велика. Добила сам позив од пријатеља и желела сад да се сусретнем са њима и снимам. Та улога ми се допала, али тек током снимања, јер нисам експерт за читање сценарија и увек питам да ли је ово филм за који сам читала сценарио. Улога у "Четвртом човеку" је врло важна за радњу филма, па је не бих откривала. Код Арсенијевића ћу играти баку главне јунакиње коју тумачи Аница Добра. Има сличности међу тим улогама, али и разлика, али о томе треба говорити када видимо филмове. Знате, човек се наигра у животу, а ја сам се у Београду наиграла главних улога. Сада ми то није толико важно, више ми је стало да се сретнем са драгим колегама.

Са ким сте се сусрели на "чашици разговора"?

– Пре свега са Слободаном Павићевићем, директором филма, са којим сам радила на многим филмовима. Сусрела сам се са мојом дивном колегиницом и пријатељицом Миленом Дравић, биле смо заједно цео дан и уживале смо. Видела сам се са Миром Ступицом, мојим великим пријатељем Војом Мирићем, Радетом Марковићем и мојом драгим Гораном Марковићем, а на снимању "Четвртог човека" и са Николом Којом, са којим сам последњи пут радила пре 16 година када смо на Копаонику и Златибору снимали филм са Лепом Бреном.

Истичете да није важно да ли је улога коју играте мала или велика, већ да је најважнији њен значај у филму?

– Најважније је место и значај улоге у филму, али је важна и способност креације. Ако се констатује да филм може да прође и без те улоге, онда она губи на важности. Без обзира на заступљеност или минутажу, ако се улогом жели рећи нешто или показати, онда је то важна улога, као на пример улога тетке из Босанке Крупе коју сам играла у филму "У раљама живота". Та улога није велика, али је по мишљењима многих врло значајна. Она показује одређени менталитет и дух као и оно што се говори у филму. Сматрала сам да је значајна и да треба да јој се дам и направим нешто од ње. Глумац може играти главну улогу и бити присутан у сваком кадру, али да све то нема значење.

Често сте награђивани за своје филмске улоге, а често и (не)намерно заобилажени. Како после пола века глумачке каријере гледате на те (не)правде?

– Прогутала сам много у својој каријери, а понајвише све оно око награда које нисам добила. Тога је било из разних разлога, да сада не пљујем много по свима нама. Често је било доста купопродаја и услуга типа – ја теби, ти мени. Када Мики Манојловић није добио награду за "Само једном се љуби", а ја за филм "Мајстори, мајстори", рекао ми је: "Знаш, ми смо губитници", тако да има и добитника и губитника.

У прошлој години на Пулском фестивалу награђени сте за допринос хрватској кинематографији, а на Мотовунском за 50 година професионалног бављења глумом. Видите ли себе сада као добитника?

– Не, не, не. Једноставно сам дошла на ред. Никада нисам придавала значај наградама. После филма "Мајстори, мајстори", редитељ Горан Марковић ме је питао: "Да ли се сећаш која је глумица добила награду прошле године". Заћутала сам, јер нисам могла да се сетим. Награде имају кратак век, брзо се заборавља и када добијеш и када не добијеш награду. У квантитативном смислу сам задовољила критеријум, а о квалитету нека други суде. Када гледам филм, никада не гледам себе у њему већ своје колеге. Прошле године пред Мотовунски фестивал, Рајко Грлић је пронашао податак да сам 1956. године као студент играла у филму "Мрежа" Бојана Ступице. Нисам заборавила да сам снимала са Ступицом, али како се филм звао и када смо га радили, то сам заборавила. И тако, ето мојих 50 година професионалног играња на филму. Звали су ме и рекли да одаберем филм који бих волела да се прикаже, а ја сам изабрала "Код Амиџе Идриза" јер нисам хтела да се показујем млађом или лепшом, већ онаквом каква сам сада.