Пакао на грађевини

Овако изгледа пакао, с тим да се шездесетдвогодишњи Лазар Лазић не кува у кључалом лонцу нити га ђаволчићи боцкају стрелицама, већ стоји јуначки у облаку прашине који подижу тешки камиони, а затим убацује лопатом шљунак у мешалицу.

Ни кап зноја не види се на избораном лицу искусног грађевинца који не памти паклену врућину као ову, која је затворила готово сваку пору над Србијом, па се дисало тешко и у климатизованим просторијама или на базену, а камоли на пакленом градилишту.

– Имам унутрашњи термометар који ми каже да је овде 55 степени. Када бих на овом шљунку поставио два соларна огледала, могао бих да између њих испечем јагње. Баш би зацврчало – смеје се Лазар, покушавајући да нас разгали, а затим наставља да ради као на покретној траци, у мини-граду који се рађа. У бившој Касарни „4. јули”, а сада насељу „Степа Степановић”.

– Зими би да не радимо, јер је мраз, а лети зато што је сунце. Ако маторац као ја ово издржава, моћи ће свако. Али млади су се претворили у мамине мазе, па кукају кад температура пређе 30 степени – наставља грађевински кнез Лазар који ради десетак часова на сунцу, мада понекад сврати и у хладовину, а потом „Беовозом” граби ка Батајници, где у дворишту затиче сина и снају у базенчићу како испијају коктелчиће и жале се на – оморину!

Иза Лазара је костур будуће стамбене зграде. Његова браћа по муци вире из будућих двособних и трособних станова, звезда пржи, прети да нас, млакоње, претвори у јагњиће о којима машта стара грађевинска кука старе Југославије, па зато молимо Лазу да нам покаже пут ка врху.

Он испија само гутљај хладне чесмоваче. То је дакле његов еликсир. Потом одлази у хладовину старог платана, док се ми пењемо степеницама. Стрелице показују ка врху. Неки весељак од грађевинца је кредом исписао „смрт” и „пропаст”. Херојски корачамо у непознато, где шездесеттрогодишњи Ђуро Ђурић, још један ветеран, још један трећепозивац зидарске уметности, стоји над амбисом... Осим што је зидар, бави се и алпинизмом. Качи се на платформу, на којој се, инжењерски речено, врши пријем материјала са кранова.

Ђуро напушта платформу, весело улази у будућу дневну собу, где дува ружа ветрова која нас све разгаљује. Пали цигарету, удише први дим као да му је последњи, намигује нам и преписује рецепт и за здраве и за болесне:

– Кад дођете кући, испијте две ракијице, а онда залијте једним пивом. Не гледајте вести и заспаћете као бебица. Сутрадан, поново на градилиште – опуштено прича Ђуро, а његови пријатељи са усијане крововске плоче, где врелина топи шлемове, силазе у ову рајску микроклиму. 

– Ђуро мој, ипак је ово бања за Андалузију и Ирак. Било је густо и на Палма де Мајорци, кад ме уби влага – добацује Миладин Радовановић, који је буквално „испекао” занат по шпанском југу и на пустињским тврђавама Садама Хусеина, а потом се расхлађивао на градилиштима Сибира или Сочија. Његов метаболизам се једнако прилагођава ватри и леду, паклу и рају.

За њих, по овом змијском дану, нема зиме. Тројица набилдованих радника гурају вентилационе блокове на колицима, врте се у круг и тај огроман напор може се упоредити са ангажманом Конана Варварина који је, у раној младости, као перспективан роб, окретао огроман точак.

Али Конан се касније ослободио ланаца, борио се као гладијатор, срео је потом номада и лепотицу, доживео љубав, у великом храму је средио вођу култа змија... На гигантском градилишту које ће имати 44 зграде и где ће, према првим прорачунима, живети око 13.000 људи, за стотинак храбрих грађевинаца, нема такве пустоловине. Они слажу циглу по циглу, мешају малтер. И тако из дана у дан.

Тачно у 13 часова, када је по законима медицине и метеорологије најгадније, када му је сунце тачно изнад шлема, Слободан Стојановић из Сурдулице, мудро збори:

– Замислите само људе без посла. Они се највише зноје. Зато је боље имати него немати – рече он.

Ушли смо у климатизовани џип. Иза нас је остао паклени град, старац и лопата.