Портрет без рама: Питер Хигс

Ко је кога прославио: неверник „божју честицу” или „божја честица” неверника?

Испостави ли се да за откриће неухватљивог бозона – ако то заиста јесте – највећу заслугу припишу Питеру Хигсу, времешном физичару (83) из Единбурга смеши се Нобелова награда. Бришући сузу с лица, у среду 4. јула, он је кратко изустио: „За мене је заиста невероватно да се ово десило за мог живота”.

Ни славнији Стивен Хокинг, блистави ум крхког здравља (одузет од ране младости), није веровао да ће истраживачи икада ући у траг „божјој честици”. Опкладио се у сто долара да неће; није му првина да изгуби.

Поменута научна потера, највећа, најдужа и најскупља до сада, делом подсећа на узбудљиво штиво Дена Брауна „Демони и анђели”: уместо у подрумима Ватикана, одиграла се у подземним тунелима надомак Женеве.

Као што је познато, живимо у свету сачињеном од честица (и сами смо тако саздани) које је још нобеловац Пол Дирак поједностављено поделио на фермионе и бозоне. Прве су именоване по нобеловцу Енрику Фермију, потоње по загонетном индијском учењаку Сатједри Нату Бозеу.

Хигсов бозон, последња „градивна циглица” у замишљеној научној слагалици (према општеприхваћеној теорији Стандардни модел), готово пет деценија заокупља знатижељу научника и празни џепове пореских обвезника. Сићушна субатомска честица, како се претпоставља, извориште је масе за све остале, захваљујући чијем недокучивом деловању настаје поље које прожима свеколики вакуум протежући се у сваки кутак бескрајног космичког ткања.

За сада није сасвим јасно какав то механизам у природи честицама додељује масу, иако веома сложени математички прорачуни такву претпоставку поткрепљују.

И раније је било наговештаја да је опажена, али је видљив отисак издвојен, управо, протеклих дана у Европској организацији за нуклеарна истраживања (ЦЕРН), након помног прегледања обиља прикупљених података. Стручним језиком казано, честица се крије у енергетском подручју истоветном са замишљеним Хигсовим бозоном.

А ко је неверујући научник по коме је прозван?

Питер Хигс, универзитетски професор у пензији, рођен 29. маја 1929. у Њукаслу, прочуо се шездесетих година прошлог века предлажући ново решење за тзв. кризу масе. Али ваљало је у мукотрпним огледима доказати да, уопште, постоји тражена честица, којој је нобеловац Лион Ледерман већ на корицама своје књиге пришио придев – божја.

Подсмевање? Можда, али пре тога прочитајте изјаву ненадмашног Алберта Ајнштајна: „Желим да знам како је бог створио овај свет... остало су детаљи”.

Као седамнаестогодишњак, наш јунак се запутио у Лондон где је на угледном Краљевском колеџу дипломирао, магистрирао и докторирао теоријску физику Потом је предавао на неколико познатих свеучилишта. Године 1964. објавио је прекретнички чланак у којем је наговестио постојање Хигсовог бозона.

За члана Краљевског друштва (Британска академија наука) изабран је 1983, а касније овенчан неколиким престижним признањима (Диракова, Волфова, Сакурина и друге медаље).

Станко Стојиљковић