Банкдити и берзаранти

Банкар у сваком тренутку мора да поступа тако да оправда поверење својих клијената, рекао је усред велике финансијске кризе тридесетих година прошлог века чувени банкар Џон Пирпонт (Џеј Пи) Морган млађи, чије име и име његовог оца и даље носи једна од најмоћнијих инвестиционих банака на свету – „Џеј Пи Морган Чејс”. Премда морална узвишеност овог чувеног банкара може да буде дискутабилна имајући у виду колико је профитирао на Првом светском рату, актуелни догађаји у светском финансијском сектору потврђују да су банкари и инвеститори заборавили на овај својеврсни постулат банкарства који им је оставио Џеј Пи Морган млађи.

Афера око банкарске корпорације „Барклиза”, која данима дрма Велику Британију, по ко зна који пут од избијања кризе 2008. године доказује да је под хитно неопходно ограничити нека правила либералног капитализма, а нарочито увести строжа правила на финансијским тржиштима. Није довољно то што су америчке и британске агенције за надгледање финансијских услуга казнили „Барклиз” да морају да плате 453 милиона долара, јер је између 2005. и 2009. прослеђивао лажне податке, коришћене у одређивању либора (лондонска међубанкарска каматна стопа).

Либор, као и његов пандан у еврозони – еурибор, кључни су у томе да се на светском тржишту новца одреди цена по којој се задужују банке, предузећа и појединци, односно директно утиче на то колико ће свакоме бити месечна рата за кредит којим је купио стан или аутомобил. Директори „Барклиза” се сумњиче да су лажирали податке, приказујући да банке наводно по ниским каматним стопама узимају новац, чиме су практично показивали да је британско финансијско тржиште у много бољем стању него што је заиста било на врхунцу финансијске кризе.

Било да су то радили под утицајем „охрабривања” политичара или не, ова афера је само још више распламсала гнев јавности, која банкарску индустрију све чешће сагледава као бандитску дружину, чији шефови у временима када сви „стежу каиш” не желе се одрекну милионских бонуса. Ови својеврсни „банкдити” вешто пливају у мору кредита, хипотека, инвестиција, каматних стопа и такозваних берзанских деривата, а више од 99 одсто људи просто бивају потопљени дуговима – стварним али и надуваним.

Да је у сфери инвестиционог банкарства и берзанског пословања под хитно потребно увођење строжих правила, најбоље сведочи пример како хеџ фондови зарађују али и доприносе финансијском посртању Европе. Хеџ фондови, чији је рад знатно мање ограничен правилима него што је случај са уобичајеним инвестиционим фондовима, улазе у својеврсну новчану игру у којој се практично кладе да, на пример, Грчка неће моћи да исплаћује своје дугове. У тој игри јој помажу велике међународне банке, које продају својеврсне полисе осигурања од кредитног ризика за грчке дугове.

Што више новца су хеџ фондови спремни да дају банкама за ово осигурање, то више расте притисак на Грчку. Што више хеџ фондови упумпају новца у ово „осигурање”, то на тржишту јача атмосфера да Грчка неће моћи да плати своје дугове а самим тим расте и каматна стопа на њене државне обвезнице а Грчка улази у зачарани круг финансијске смрти.

Ако Грчка исплати своје дугове, банка задржава новац дат на полису осигурања, а менаџери хеџ фондова остају кратких рукава правдајући својим инвеститорима да су и онако дали новац у веома ризичне инвестиције. Међутим, уколико Грчка банкротира, хеџ фондови добијају вртоглаво висок износ „осигурања” од кредитног ризика за грчке дугове, иако најчешће никад нису ни поседовали грчке обвезнице. То практично значи да су добили опкладу а не некакво осигурање за причињену штету. Банка, пак, подноси велике губитке, али само у случају ако је мала, јер велике банке увек имају довољно новца да негде другде уложе тако да добију и случају банкрота Грчке.

Свакоме ко није упознат у берзанско и ванберзанско шпекулисање ова врста играрије делује као превара, а берзански шпекуланти из хеџ фондова с правом би могли да се назови „берзаранти”. Проблем је што ови „берзаранти” заправо раде нешто што је легално и имају добре разлоге за то. Најбољи пример је Кајл Бас из Тексаса који је милионе уложио на неуспех Грчке. На сваких милион долара грчког дуга који је „осигурао”, Бас годишње плаћа 1.100 долара, али уколико Атина не буде могла да плаћа своје дугове, он ће на сваких милион долара осигураног дуга добити и до вртоглавих 700.000 долара.

Док новим законима политичари не промене правила, „банкстери” и „берзаранти” имају милионе разлога да убрзају ток кризе, кладећи се да ће банкротирати Грчка, Шпанија, Италија, или да ће се распасти еврозона. Можда су они заправо и послушали банкарски постулат Џеј Пи Моргана млађег. Само што не оправдавају поверење „малих” клијената, већ само оних најбогатијих.