Страни фактор

Ко је прочитао интервју бившег председника Тадића у једном београдском недељнику, наишао је на његову жалбу да су за њихов одлазак са власти криви домаћи тајкуни и страни центри моћи. Ови увиди вероватно јесу тачни. Проблем са њима је што су управо исти ти фактори пре четири године њему и његовој странци омогућили формирање владе. Одлазећи премијер Коштуница, тада је, сећамо се, понављао готово идентичне жалбе упућене ка овим центрима моћи, који су пре тога такође три пута помогли да он дође на чело државе.

Улога домаћих тајкуна у формирању власти је неизбежна. Свуда у свету најбогатији људи и привредници у некој држави играју значајну улогу и у политичком животу на много начина. Питање улоге страног фактора је међутим далеко проблематичније.

У теорији свака демократска држава требало би сама да одлучује о формирању своје законодавне и извршне власти. У пракси међутим мање земље су често предмет најразличитијих интервенција великих сила, како у погледу политике која се води, тако и у погледу субјеката који врше власт. Великим силама на располагању у те сврхе стоје бројна средства притисака, уцена и подстицаја. Значајан инструмент су и велике међународне и регионалне институције које по правилу делују у координацији са тим силама. Све у свему, у малим државама страни фактор очигледно такође игра важну улогу у дефинисању власти, а у екстремним случајевима њихова политика постаје пресек вектора моћи и утицаја различитих великих сила.

Србија је после 5. октобра 2000. де факто постала земља која се налази у зони интереса великих западних сила. Иако је држава номинално војно неутрална, канцеларије НАТО-а налазе се у министарству одбране и комплетна реформа војске врши се у координацији са будућим плановима НАТО команде. Што би парафразирајући реторику западњака о Космету рекли: не морате (још) да будете чланови НАТО (односно да признате Косово), али морате да радите све оно што ка томе води. Амбасаде великих сила су један од најважнијих фактора моћи у овој земљи, а амбасадори неких западних земаља су чак почели да јавно оцењују успешност рада наше владе. Надаље, њихови кадрови су преко различитих експертских програма присутни по дубини у готово свим областима наше државне администрације, правосуђа итд. где помажу у „реформама”, преобликујући те институције према својим мерилима и потребама.

Из те перспективе постаје врло занимљиво питање које се сада отвара о утицају страног фактора на домаћи изборни и посебно постизборни процес. Једна школа мишљења преноси западне ставове и инсистира на томе да се они овога пута нису мешали у процес и да су наводно потпуно препустили народу Србије и домаћим актерима да саставе владу. Полазећи од ранијих искустава и од чињенице да је Србија још дубље отишла у процесу „европских интеграција” ова теза се чини слабо одрживом. Друга школа мишљења врло снажно је гурала причу о доминантном утицају Русије и о наводно пресудном притиску Руса на Дачића да (поново) промени партнера. Чињеница је да су Руси били веома незадовољни радом претходне администрације због многих неиспуњених обећања и нереализованих, а договорених аранжмана. Тачно је такође да њихове озбиљније банке и осигуравајућа друштва још нису добила дозволу за рад у Србији. Међутим не делује превише убедљиво теза да су они помогли прављење владе у којој Динкић (први пут) контролише и министарство финансија и министарство економије, а Зорана Милановић министарство енергетике.

Чини се да најубедљивије делује теза треће школе према којој су за смену власти најзаслужније управо западне силе. Тадићева администрација јесте урадила много од оног што су они од ње тражили. То је међутим из њихове перспективе постало недовољно и споро, посебно кад је у питању косовски процес за који они на крају виде само једно решење: пуно признање од стране Београда и реинтегрисање севера у косовски систем. Тадић је такође годину дана ометао доношење Статута Војводине, а након тога озбиљно радио на смањењу Пајтићеве моћи помажући ЛСВ. У солидне грехове убраја се и неадекватно деловање у „региону”, пре свега континуирана помоћ Републици Српској и помоћ Србима у Црној Гори приликом последњег пописа. У озбиљније грехове такође спада опструкција предаје ,,Телекома” Немцима. Коначно ако неко мисли да је смена Угричића прошла неопажено грдно се вара. Врхунац је ипак покушај да се направи прва постпетооктобарска влада без Динкића.

Смртни грех је чини се покушај Тадића да превише моћи сакупи на једном месту и да бар у неким сегментима самостално поведе игру. Његовом сменом Запад је фантастично вратио ствари на почетак и поново замешао карте, при чему су сва суштинска места у новој влади попуњена кадровима у које има поверења.

Николић данас вероватно почиње мандат пун вере да ће некако успети тамо где Милошевић, Ђинђић, Коштуница и Тадић нису...