Лимар пече најбољу ракију

Шљивовица – Оманула шљива овог лета у Шљивовици под Златибором, знаној и названој по доброј ракији. Ма не вреди кукати, веле сељани, биће опет да се попије покоја мученица. А најбоља, у селу врсних домаћина ракијаша, пије се овде код – лимара.

Правио човек у граду читав радни век металне киоске, олуке, абажуре, кровне покривке, па у пензији, на очевини, почео да прави добру ракију. На пролетос одржаној „Ракијади“ у Шљивовици, Миладин Бонџулић је проглашен победником смотре ракијаша из златиборског, чачанског и ваљевског краја. Међународни жири „Ракијаде“ оценио је његову шљивову ракију најбољом међу 70 одличних домаћих препеченица.

„Заслужено, нема шта, питка је и низ грло клизи“, говорили су сви који су пробали Миладинову као зејтин жуту љуту ракију од двадесетак гради (око 50 степени), одлежалу коју годину у дрвеном бурету од белог храста, да арому и боју добије. Но било је и ерских коментара: „Добра јесте, али да ли је баш лимарова. У неком бурету, изгледа, остало је оне старе ракије његовог оца Тодора, можда је то победничка“, у шали су овај исход тумачиле комшије Шљивовци.

Уистину, Миладинов отац Тодор Бонџулић био је ракијаш без премца. Имао шљивик на хектар и по са 500 стабала, пекао по 100 казана добре ракије. Његова шљива „јакљанка“ – ракијска сорта између ранке и маџарке – давала је свуда знану Тодорову љуту ракију. Пошто је крајем прошлог миленијума Тодор преминуо, син Миладин се прихватио послова око ракије. Испрва није стизао, имао је као лимар много посла у Ужицу и околини. Али кад је пре неку годину отишао у пензију – а лимарском занату се каткад врати помажући сину Зорану који има фирму „Лимком“ – озбиљно се посветио ракијској породичној традицији. Стари воћњак подмладио, подрум, бурад и каце уредио, из Ужица у коме живи све чешће у Шљивовицу долазио.

– У Шљивовици је свака ракија добра, нијансе одлучују. Поднебље погодује, нико шљиву овде не прска. Водим рачуна о квалитету воћа, волим и да га калемим, а шљиву за ракију супруга Зора и ја купимо само кад, добро зрела, сама опадне. Имам одличан казан, увек мора да буде чист. Каце су ми пластичне, погодне за одржавање, бурад од белог храста. Први литар код печења обавезно просипам, има метил-алкохола. Моја препеченица тек кад се испече има 21 град, али кад одлежи у бурету смањи оштрину на 19 гради. Ракију мораш да пазиш и мазиш као мало дете: што јој више пажње поклониш биће боља. Чувам је у каменом подруму у коме је лети хладно, а зими топло – открива своје тајне Миладин, који годишње испече око 50 казана, са 750 литара ракије.

И није му, као воћару и калемару који би да одржи породичну традицију, продаја пресудна у овом послу. Ипак, пошто је победио на „Ракијади“ прочуо се, па му купци „на ноге“ долазе. Ево, док смо разговарали код њега у Шљивовици стигао је један купац из Подгорице, па купио повећу количину. Пробао је, каже, Бонџулићеву ракију на „Ракијади“ и веома му се допала.

– Могла би Шљивовица лепо да приходује од добре ракије, али се углавном траже велике количине које нико понаособ нема. Ваљало би да се удружимо и сакупимо сву нашу ракију, лакше бисмо је продали – сумира овогодишњи шампион „Ракијаде“ у Шљивовици.