Време лечи све а заборав не

Пролазе тако године, једна за другом, ето већ 15-та од како напустих родну груду.„Посао-кућа”, као што рече народни-геније кроз уста естрадног уметника, и за тили час ето мене тамо где се нисам надао а још мање планирао. „Човек предлаже а Бог располаже” као да чујем речи нашег локалног пароха – чиста народна филозофија рекао бих.

И све некако против моје воље...

Везе са најбољим пријатељима полако избледеше, отуђих се ја ето некако и од рођака – све по оној „далеко од очију далеко и од срца”, остадох овде у туђини дуже него што хтедох, деца проговорише немачки боље него „нашки” (а није да све нисам урадио да не буде тако), чак и носталгија избледе.

Волим ја да одем у отаџбину и лепо ми је али није то више онај осећај спонтаног узбуђења кад стижем, кад вас жмарци прожимају срце појачава темпо а емоције навиру, превелике туге кад одлазим или манијакалне депресије која понекад хвата овде, неда спавати и равна је скоро физичком болу (ако не знате, то је онај осећај кад вас нешто стално тишти, стално болуцка ту у доњем пределу плућа, као да вам је неко нешто извадио, као да помало недостаје ваздуха и тако та „празнина” зјапи и не да мира).

И сав се тај колосплет догађаја, сећања, осећања и емоција, временом претворио у неку недефинисану смесу која је попунила ту „празнину”, нечега... нити туге нити - нити бола - нити задовољста. И та „смеша” налик ваљда животу самом, недефинисана, променљива, флуидна, индивидуална, увек различита и неочекивана – дакле „то” попуни празнину мога абдомена и од тада, богу хвала, боље ми је. Није да ја то не осећам, далеко од тога, али то вам је као да сте под неком добром терапијом или имате неки добар имплантат.

Е сад ста сам ја сада, полечен? излечен? – бог ће га знати. Не знам. Не чачкам много, каже се и „don´t touch running system” или ти не дирај оно што ради, па нешто много и не експериментишем.
А није да ме не занима. Зато ваљда и пишем ово. И тако, успешно полечен протоком „времена” филозофирам шта је следеће.

Трудим се да не упадам у замке сентимента, кајања или жали за пропуштеним који се понекад јављају као нус-производи „терапије” и мога стања. „Жал за младос” није продуктивна, депресивно је аутистична и води обично странпутицама са којих се лако склизне. Ремарк је негде рекао „Кајање је најбескориснија ствар у животу”.

Добро, ето нећу се више кајати, ни под разно. Покушаћу бар, да не би моје стање угрозио тј. дестабилисао.

(фото: sxc.hu)

А шта даље, шта је следеће? Рецимо, нисам задовољан перспективом да у овако „стабилном” стању проживим остатак живота овде где сам.

Ево претпоставимо да се ја сад у оваквом стању „колективно” све са породицом иселим из мрске ми туђине и вратим на родну груду. Да ли би та моја временом настала „смеса” у горњем адбомену нестала и уступила место нечему што би природно било ту да никад нисам нигде ни одлазио а све то да би ми омогућила „нови” тј. „стари” живот?

Или бих тек тада започео неки нови процес сличног прилагођавања налик овоме овде који би после довољно дугог времена опет „нешто” изнедрио, неко ново „стабилно” стање? Могуће је да би се у новом суровом сусрету са реалношћу искоренио овде још увек постојећи сентимент (што и није тако лоше) али би се вероватно истовремено почео рађати црв кајања и новог жала или кајања за напуштеним тј. пропуштеним.

Да, да, знам, „кајање је најбескориснија ствар на свету” али је је и најљудскија. Дакле, сви су изгледи да би се овим моје иначе“стабилно” стање, уз благе примесе сенитмента опасно нарушило, а нове неочекиване контраиндикације покренуле живот у потпуно непознатом правцу… За авантуристе идеално, али сувише ризично за породични брод…

Дакле ако ни повратак није решење, да ли још нека опција уопште постоји? Можда заборав? Да ли се може уопште побећи од национално-несвесног и породично-несвесног (by the way, Фројд је чини ми се писао нешто о индивидуано несвесном а Јунг о колективно несвесном, мислим да су за емигратне далеко важније претходно поменуте одреднице ако уопште постоје)? И шта би тај бег у заборав донео ако би и био могућ?

На страну то, што се нормалним животом тај бег не може остварити, чак и да и кад би био могућ вероватно би направио такву празнину (опет ваљда негде у абдомену) коју ни за 150 година не би попунила нека нова временска терапија и нека новонастала „смеса”. А и сам поступак не би имао смисла јер смо са заборавом ми без нас тј. ми нисмо више ми, тако да ни терапија није потребна.

Све ми то личи на покушај „поправке” поломљење вазе лепљењем. Па чак и да се успе изгледа смешно да не казем тужно, а можда мало пушта и воду.

Судбина, то су наше одлуке а наше одлуке чине наш живот.
Ко не доноси сам одлуке, живот их доноси уместо њега. Некад је добро причекати а некада не. И добро је што је тако. Ко ће га знати зашто…