Научнике нема ко да зове

Неколико будућих доктора наука са Универзитета у Новом Саду ускоро ће спаковати кофере и потражити радно место  у иностранству. У Србији, кажу, не могу да нађу посао у струци, не могу да планирају будућност и имају утисак да овде никоме нису потребни. Будући молекуларни биолог тврди да у нашој земљи за њега нема посла, а „напољу” га чекају раширених руку – уз плату нуде стан, могућност напредовања...

Ово су само неки примери „одлива мозгова”, карактеристични за деведесете године прошлог века, али тај тренд се, очигледно, наставља све до данашњих дана. Деценијама се, међутим, наставља и пасиван однос државе према младим људима у чије је вишегодишње школовање сама улагала новац. Улагала је у њихово усавршавање, стипендије, семинаре, студијска путовања... А онда је себи дозволила луксуз да ови млади људи оду у друге земље где више знају да цене њихово знање стечено у Србији, њихове квалитете и жељу да напредују.

Истовремено, држава се деценијама понашала инертно и према многобројним страним студентима који су се школовали у Србији у време док је бивша Југославија била активна у Покрету несврстаних. Велики број њих, после стеченог доктората код нас, вратио се у своје земље, а неки од њих су сада на утицајним местима. Ми, међутим, нисмо одржавали контакт ни са њима, па Србија не може да рачуна ни на било какву подршку ових страних студената.

Парадоксално звучи да у бази података надлежног министарства постоји евиденција о 600 младих научника из Србије који раде и живе у свету. Овај број је, наравно, далеко већи, негде се помиње и број од 20.000 наших људи чије знање користе друге земље. Приватна база података продекана ФОН-а говори о 7.000 евидентираних доктора наука који су посао и будућност пронашли на разним континентима наше планете – највише их је у Америци, чак око 2.400. Ентузијазам овог професора који је утрошио деценије на прикупљање информација о нашим научницима у свету још више долази до изражаја када се пореди са подацима Министарства просвете и науке – који су очигледно недовољни. И показује да се до драгоцених података о овим стручњацима може доћи, али је потребно мало више труда и воље да се то и уради. Надлежни, очигледно, немају ни једно ни друго.

А подаци о нашим стручњацима у свету јесу важни. Помоћу њих држава може да оствари контакт са овим докторима наука, да их позове да дођу на семинаре, да помогну земљи из које су потекли и где су се школовали, и то у областима у којима су стручни, а које су код нас у запећку.

Од 7.000 научника колико их је евидентирано у приватној бази података, сигурно би се многи одазвали позиву. И дошли да посаветују, помогну, пруже подршку да развијамо науку, производњу, здравство... Таква помоћ нам је преко потребна. Можда би се неки од њих и вратили у Србију када би им се понудили било какви услови рада. Једино што нема ко да их позове.