Књижевност као понорница

Интервју

Не само самовоља и насиље, већ и политичка превирања индиректно или директно увек су се ломила преко културе. Такав усуд није могао да заобиђе ни црногорску књижевност. У овој држави формирана су два удружења књижевника: Удружење књижевника Црне Горе, са Илијом Лакушићем на челу, и Удружење независних писаца ЦГ на чијем меморандуму се потписује Милан Поповић, док је његова сива еминенција Јеврем Брковић. И једно и друго имају статус невладине организације, с тим што прво из буџета не може да добије ни цент, док владини миљеници живе и раде у изобиљу, казао нам је, поред осталог, господин Лакушић приликом недавног боравка у Србији, односно у Ваљеву на књижевној вечери на којој је промовисана књига поезије Ваљевке Марице Балетић, чији је издавач подгорички "Октоих". Невоља званичног удружења јесте и та што је и даље у медијској блокади, па Лакушић унапред захваљује настојању листа "Политика" да обавести читалаштво да су још увек живи.

Објасните тај статусни анахронизам који гласи: званично а невладино?

Удружење књижевника ЦГ, чији сам председник, наставило је рад удружења које је 60 година баштинило књижевност и свеколику културу на овим просторима. Обновили смо и издавање књижевног часописа "Стварање" као писану традицију овог удружења. Међу 350 чланова имамо већи број еминентних и репрезентативних представника црногорске књижевности као што су Мило Краљ, Миодраг Ћупић, Бранко Јововић, Миодраг Трипковић и други значајни писци свих генерација. Међутим, наше удружење има статус невладине организације, тако да нам је из државног буџета ускраћена свака врста финансијске помоћи. Напросто, морамо да се довијамо и сналазимо како знамо и умемо.

Како је, на другој страни, односно са Независним удружењем писаца?

И они су формално третирани као невладина организација, али за разлику од нас немају финансијских проблема. Ваљда схватате како и због чега.

Значи ли то да они пишу неким другим језиком или стилом?

У Црној Гори се одувек говорило и писало на српском језику. Уосталом, по резултатима пописа који је управо организовала власт дошло се до податка да 63 одсто овдашњег становништва говори и пише српски. И писци немају разлога за другачије понашање. Ако пишу на матерњем или црногорском, они то заправо чине на српском.

У таквој беспарици и изопштавању успевате ли да објављујете књиге и организујете друге активности?

У прошлој години ми смо као удружење објавили пет књига. То јесте мало, али за нас јако битно да покажемо да смо живи. Озбиљна литература до које држимо, без обзира на изолованост, попут понорнице, кад-тад избије на површину. Уздамо се и у то да наше напоре примећују одређене међународне организације пред којима црногорска власт има респекта. Што се тиче другог удружења, оно објављује "небројено благо" и колико год желе. Само због Јеврема Брковића отваране су нове штампарије, а његова књига "Дукљанска ружа" технички боље изгледа и од саме Библије. Међу тим, како они себе воле да називају, постмодернистима има квалитетних писаца, али и оних који, замислите, хоће да реформишу Његоша. Они не само да нису писци, већ су и лоши друштвено-политички радници.

Када књижевници не могу да објављују, то није само психолошка, већ и егзистенцијална невоља?

Пре три године 15 црногорских писаца је остало без посла. И у време комунизма, које сви здушно критикујемо, тако нешто било би окарактерисано као културни шок, али због тога се нико није узбудио, док су црногорски медији о свему ћутали као заливени. Реч је о људима који су, не само у својој средини, већ много шире, били права господа, јер су радили као уредници часописа, књижевних едиција и уз писање и друге важне послове у култури. Међутим, десило се нешто што је срамота за сваку озбиљну државу: да писци чија су дела у антологијама бивају у исто време социјални случајеви. И ја сам један из те групе незапослених, без обзира на 15 објављених књига и са минулим радом током којег сам обављао функције црногорског министра за културу и био потпредседник општине Подгорица.

Ако вам из државне касе не дају ни паре, због чега медијска блокада?

Рад нашег, односно званичног удружења књижевника ЦГ је од стране медија и блокиран и бојкотован. Ми за њих не постојимо, па тако ни један наш члан не може да се појави у новинама, државној телевизији као ни на приватним, јер у ЦГ не постоје ни приватне телевизије које нису државне. Ово што је задесило наше удружење назива се катакомбна књижевност, али уверен сам да све има рок трајања па и наведене невоље са којима ћемо се искључиво надгорњавати поштеним, професионалним и квалитетним радом, чега нам ни сада не мањка. Заправо, наша истрајна доброта победиће све рђаве намере.

Каква је ваша комуникација са удружењима и колегама из Србије и да ли се ту нешто променило?